Kratki prikaz najvažnijih uzoka pada Zapadnog rimskog carstva

Animirana mapa Rimske republike i Rimskog carstva između 510. godine p.n.e. i 530. godinen.e.

Za razliku od većine carstava čija je propast nastupila relativno brzo usled pojedinačnih uzroka (suša, kuga,...), na pad Rimskog carstva je uticalo više faktora, koji su delovali više stotina godina.
Osnovni uzrok pada je verovatno bila sama veličina Carstva. Velika imperija podrazumeva i duge granice koje treba braniti, posebno u svetu punom ljubomornih suseda i nemirnih siromašnih naroda. Rimsko carstvo je bilo izloženo pritiscima (obično istovremenim) iz različitih pravaca - nomadskih plemena na konjima iz azijskih stepa, germanskih plemena iz današnje severne i centralne Evrope, Berbera iz severne Afrike.
Problem se mogao rešiti jedino velikom i skupom armijom koja bi delovala kao faktora odvraćanja ili podmićivanja eventualnog napadača. Kada se tome doda i ekonomija koja se nije zasnivala na proizvodnji, već prvenstveno na uvozu, održavanje masivnog odbrambenog sistema sigurno vodi u visoku inflaciju. Rimski denarijus je 98. godine sadržao 93% srebra, da bi 270. godine taj procenat spao na 0.02.
Politička nestabilnost je bila dodatni problem: 68. godine promenjena su čak četiri imperatora; dok je 238. godine ovu titulu imalo ili je delilo osam različitih osoba. Rimska vojska je postala glavni faktor u izboru prvog čoveka imperije, mada je i ona često bila podeljena na neprijateljski nastrojene formacije. Zahvaljujući ukorenjenoj birokratiji čak je i državna uprava uspevala da opstane, pa čak i da izvlači koristiod stalne borbe za vlast.
Rimski imperatori su povremeno pokušavali da reše problem glomazne države putem deobe vlasti i kontrole. Imperator Dioklecijan je tako 293. godine proglasio sebe imperatorom istočne, a jednom od svojih generala imperatorom zapadne polovine Carstva. Oba imperatora su imala titulu Avgust, a svaki od njih je imao zamenika koji je nosio titulu Cezar.

Tetrarsi, statua preneta u Veneciju iz Carigrada

Ova tetrarhija je trajala do 324. godine, kada je jedan od Dioklecijanovih naslednika, Konstantin, odlučio da reši problem na sopstveni način. Nakon Konstantinove smrti 337. godine bilo je još nekoliko pokušajauvođenja kovladara sve do 395.godine, kada je imperija definitivno podeljena na dva dela.

Podela na Zapadno i Istočno rimsko carstvo izvedena je nakon smrti Teodosija I, 395.g.

Podela je, međutim, izvedena kasno. Različite grupe varvara su već upale u pojedine delove Carstva. Njihove pljačke su trajale više odjednog veka, a godine 410. opljačkan je i grad Rim. Propast Carstva odlagana je sve do 476. godine savezima koji su sklapani između Istočnog rimskog carstva i pojedinih osvajača.
Te godine došlo je do pobune germanskih snaga koje su se borile pod rimskom komandom - Germani su smatrali da nije bio ispoštovan dogovor o podeli zemlje. Germani su primorali poslednjeg imperatora Zapadnog carstva da napusti dužnost i preda vlast njihovom vođi Odoakaru.
Ljubitelji ironije ćesvakako uživati u činjenici da je poslednji rimski imperator bio Romul Avgust - imeje dobio po legendarnom osnivaču Rima, prvom i verovatno najvećem imperatoru.
Sentimentalno nastrojeni čitaoci će sa zadovoljstvom prihvatiti činjenicu da je Romulu Avgustu, koji je verovatno bio u tinejdžerskim godinama, bilo dozvoljeno da ode u penziju u Napulj, sa godišnjim primanjima od šest hiljada zlatnika.

Romul Avgust na solidus-u, rimskom zlatniku

Poslednji rimski imperator čak nije bio toliko značajan da bi bio pogubljen.

Ostrogotsko carstvo nastalo posle pada Zapadnog rimskog carstva

Neron

Peti car Rima

Neronova bista

Kada je 54. godine Neron postao car, Rim je bio u zenitu svoje moći. Carske legije svojim su osvajanjima ucrtale carstvo koje se protezalo od obala Rajne do pustinja Sahare.

Rimsko carstvo u godini Neronovog rođenja

Više od šezdeset miliona ljudi, petina svetske populacije, živelo je pod zastavom rimskog orla.

Aquila, rimski orao

Ali, Neronovom tiranskom četrnaestogodišnjom vladavinom rimsko zlatno doba doći će do svog kraja. Neron je bio perverza, i egzibicionista koji se oblačio u žensku odeću. Ubio je rođenu majku, brata, ženu, i ubio je svakoga ko bi mu se isprečio na putu. Njegova okrutnost, nasilje i groteskna nezajažljivost za samoljubljem doveli su Rimsko carstvo do same granice političke i finansijske ruševine.Opako je progonio hrišćane za koje će biti najveći simbol zla: Antihrist.

Prikaz hrišćana bačenih lavovima u areni

Neron je rođen 15. decembra 37. g.n.e. u Ancijumu. Njegovo pravo ime je Lucije Domicije Ahenobarb. Njegov otac, Gnej, pripadao je staroj rimskoj aristokratskoj porodici a umro je kada je Neronu bilo svega tri godine. Gnej je bio okrutan, a i pijanica koji je svojim bojnim kolima namerno pregazio dete a jednom od rimskih plemića na Forumu iskopao oko zato što ga je ovaj uvredio.

Neron je poslednji potomak Julijevsko-klaudijevske dinastije (termin kojim se označavaju prvih pet rimskih careva: od Oktavijana Avgusta do Nerona)

Njegova baka bila je fanatik, otac beznadežni razvratnik, ujaci su bili ili lascivni ili ludaci, ili i jedno i drugo, a jedna od njegovih tetaka bila je kompromitovana tako što je pristala da ostavi muža i stupi u incestuoznu vezu sa svojim bratom, carem. Ipak, o stvarnosti života na dvoru, i o tome kako da dobije ono što želi po svaku cenu, Neron je naučio od svoje majke, Agripine.

Neron i Agripina: Agripina kruniše svog mladog sina lovorovim vencem

Agripinu je u dvanaestoj godini silovao njen brat Kaligula, a dve godine pošto je rodila sina, bila je prognana dok je mali Neron bio poslat svojoj tetki, Domiciji Lepidi, koja je dete zapostavljala, ostavljajući ga samog i prljavog. Međutim, kada je 41. godine Klaudije postao car, jedna od njegovih prvih naredbi bila je da vrati Agripinu iz progonstva. Čim je došla u Rim, Agripina se udala za beskrajno bogatog Pasijena Krispa, koji je umro nekoliko godina kasnije, ostavivši Agripini sva svoja imanja, i sav svoj novac. Sada je Agripina imala odrešene ruke da krene ka svom glavnom cilju. 

Car Klaudije je bio oženjen Mesalinom koja je bila raskalašna i neverna. Na kraju se Mesalina ubila, a Agripina je napravila prvi korak i učvrstila položaj. Smislila je da zameni Mesalinu, kao Klaudijeva žena, i uspela je u tome. Venčali su se 49. g. Agripina je sada bila careva supruga; jedino što joj je ostalo je bilo da osigura da bude majka jednog cara.Ali, za to je bio neophodan oprez. Neronu je bilo tek jedanaest godina, i za izvesno vreme Agripini je Klaudije bio od veće koristi živ nego mrtav.

Neron je dobio obrazovanje koje je odgovaralo jednom princu. Seneka je opozvan iz progonstva, i dato mu je da bude Neronov tutor. Senekina politička pronicljivost pokazaće se dragocenom majci i sinu u njihovim kasnijim zaverama protiv Klaudija.

Seneka (filozof (stoik) koji je zbog raskida braka sa Klaudijevom nećakom bio proteran na Korziku)

50. g. Agripina je ubedila Klaudija da usvoji Nerona. To u Rimu nije bilo prvi put, a Klaudije je imao samo jednog sina, Britanika. No, car je otišao još dalje od onoga što je Agripina želela: dao je Neronu prvenstvo nad svojim rođenim sinom. 

Novčić iskovan u čast Nerona, budućeg cara, 50.g.

Onda je Agripina preduzela sve da Neronu osigura vrhunsko obrazovanje, a da bi osigurala i da ga Klaudije voli više od Britanika, uklonila je Britanikove tutore i zamenila ih svojim špijunima.

Kada je Neron napunio šesnaest godina, njegova majka izradila je da se oženi carevom kćerkom, svojom polusestrom Oktavijom. Carevi saradnici i prijatelji su jedan po jedan otpadali zahvaljujući Agripininim zaverama protiv njih, i ona je sada mogla da svoju pažnju okrene ka već ostarelom Klaudiju. Pozvala je iskusnu trovačicu, Lokustu, koja je pripremila jelo od otrovnih pečuraka. Ali, otrov je delovao sporo, Agripina je izgubila živce, i pozvala je lekara Ksenofona koji je, pod izgovorom da želi da izazove povraćanje kako bi caru bilo lakše, u carevo grlo uvukao pero natopljeno brzodelujućim otrovom.

Bista Klaudija

Car Klaudije umro je 12. oktobra 54. g. Sledećeg dana pretorijanska garda proglasila je Nerona za cara.

U sedamnaestoj godini, Neron je bio vladar najvećeg carstva koje je svet ikad video. Ali, dok su Rimljani slavili na ulicama, njihov novi car već je pokazivao uznemirujuću naklonost ka nasilju.

Preobučen u odelo roba, povlačio se po ulicama Rima sa uličarima, i po birtijama sa svojim prijateljima. Zajedno su krali po radnjama, napadali prolaznike. Kada se pročulo da je preobučeni muškarac bio car, napadi na ugledne muškarce i žene su učestali - s obzirom da je nered bio tolerisan, štaviše opraštan - lažnih neronovskih bandi bilo je sve više, a ponašanje im je bilo slično. Rim je tokom noći postajao grad bezakonja. 

Uprkos Neronovom delinkventnom ponašanju, početak njegove vladavine bio jedočekan sa velikim odušeljenjem. Mladi imperator imao je sedamnaest godina, i verovalo se, možda naivno, da jošp nije dovoljno star da bi bio korumpiran. Njegovo prvo zvanično pojavljivanje bilo je na pogrebu božanskog Klaudija - masi seobratio govorom koji je napisao njegov tutor, Seneka. Predložio je da Senatu bude vraćena sudska vlast koju je imao pod Avgustom; najavio je da ne namerava da pravi iste greške koje je činio Klaudije kada je administraciju carstva pomešao sa troškovima svog domaćinstva. Bio je to majstorski pogodak, jer je Senat na taj način ostavio Nerona na miru, prepustivši ga njegovim zadovoljstvima. Rimska vladavina nastavljena je kao i ranije, a Rim se radovao što će uživati u dugom periodu prijatne i benevolentnevlasti. Ali, kao što je često bivalo u Rimskom carstvu, politički mir i umerenost bili su samo plašt za domaće pobune i intrige.

Očajno želeći da učvrsti svoj položaj, Agripina je podsticala Neronovu paranoju prema njegovom starijem bratu, Britaniku. Podsećala je Nerona da je Britanik bio Klaudijev pravi sin, tako da je Neron ubrzo počeo da veruje kako bi bilo mnogo bolje da je Britanik mrtav.

Britanik u rukama svoje majke, Mesaline

Trebalo je samo da nađe način koji neće da izazove sumnju, ali da bi to postigao bila mu je potrebna i pomoć. Opredelio se za otrov koji je nabavio od Lokuste, a onda je naredio da ta supstanca bude doneta u trpezariju i data Britaniku. Kada se Britanik onesvestio, Neron je nagradio Lokustu imunitetom u slučaju sudskog gonjenja, i poklonio joj je izuzetno veliko imanje. Čak joj je poslao i učenike.

Sada, kada je Britanik sklonjen s puta, Neron i njegova majka su mogli da vladaju nekažnjeno. Donosili su zakone, pojavljivali su se i na rimskom novcu zajedno, a Agripina se predstavljala kao samozvani regent mladog cara.

Zlatnik (aureus) sa prikazom Nerona i Agripine

Agripina je Neronu predala u ruke vrhovnu vlast, ali mu je tim činom takođe dala još nešto što ranije nije imao - ovlašćenje da čini šta god hoće, a da nju prethodno ne konstatuje. Nesposobnost da to vidi na vreme bila je Agripinina fatalna greška, jer, kada se početkom 55.g. Neron zasitio majke, vrhovna moć koju je posedovao garantovala mu je da će njegovo odricanje od nje biti jednoglasno dočekano u celome Carstvu.

U međuvremenu, Neronovoj ženi Oktaviji, koja je dugo živela u senci, takođe je zapretila opasnost jer je Nerona obuzela strast prema Popeji, ženi jednog rimskog vojnika. Car je vrlo brzo premestio Popejinog muža u nedođiju, i počeo da živi u razvratu. Međutim, Popeja je bila vrlo svesna da Neron neće moći da se razvede od Oktavije sve dokle god je Agripina živa, pa je zato nastavila da podgreva njegovu želju da se otarasi svoje zahtevne majke.

Popeja

Neronove misli okrenule su se od obožavanja ka mržnji; proterao je Agripinu, i počeo da sa admiralom flote kuje bizarni plan. Naredio je konstrukciju naizgled bezopasnog broda, smišljenog da se raspadne kada se veslima otisne na pučinu. Čim je brod bio završen, Neron je pozvao Agripinu da dođe kod njega u grad Baj, zbog nekog festivala. Pošto su proveli vrlo prijatno veče zajedno, Neron se poljupcem u grudi rastao od majke i otišao kopnenim putem, dok je Agripina kreula brodom. Negde na sredini zaliva, skriveni višak tereta probio je dno, i brod je počeo da tone. Ali, povređena Agripina je uspela da se spasi plivanjem.

Kada je Neron čuo da mu je majka preživela, bio je preplašen na smrt zbog osvete koju bi ona mogla da smisli, pa je odmah poslao ubice u njenu vilu. U času kada su se približavali, Agripina je otkrila svoj stomak preklinjući da probodu matericu koja je začela Nerona.

Pričali su da su, kada je Agripinino telo doneseno pred njega, Neron i krug njegovih prijatelja licitirali ocenjujući njeno telo, primećujući, između pića, koliko su joj lepe bile noge, kukovi, ruke i vagina, odnoseći se prema telu kao da ocenjuju neku moguću ljubavnicu.

Prikaz iznošenja Agripininog tela pred Nerona

Ali, Neronova majka nije još završila sa sinom. Proganjala ga je krivica što ju je ubio, a Agripina mu se javljala u snu. Neron se žalio da su ga jurile furije i, kako nije bio u stanju da se oslobodi njihovog opasnog prisustva, angažovao je persijske okultiste da ih magijom privuku i da ih isteraju. Međutim, krivica koju je osećao zbog ubistva majke nije umanjila Neronovu žeđ za krvi i ubrzo posle toga ubio je svoju tetku Domiciju, koja ga je prihvatila dok je bio mali. Njena imanja u Baju bila su mu podstrek za mnogo toga. Neron je voleo luksuzne stvari, a njih je trebalo platiti. Na prvom mestu nalazile su se trke borim kolima, iorganizovanje fantastičnih spektakala i igara. Plemići iz rimskih aristokratskih porodica bili su primorani da učestvuju u njima pred običnim ljudima Rima i sve većem broju stranaca koji su u njemu boravili. U predstavama u krugu amfiteatra, svaka vrsta poroka bila je dozvoljena. Vrhunac predstave bio bi kada bi se Neron pojavio. Unajmljivao bi gomilu od pet hiljada ljudi, takozvane Avgustovce, čija je dužnost bila da predvode aplauze. Oni su to činili sa takvim zaglušujućim ubeđenjem da im se pridruživala i publika, a Neronovo zadovoljstvo bilo bi nepatvoreno. 

Kada je pevao, nikome nije bilo dopušteno da napusti teatar, čak i ako bi razlog bio najhitniji. Priča se da se, navodno, porodila za vreme jedne Neronove predstave a da je mnogo ljudi umornih od slušanja i pljeskanja, ili krišom preskakalo zidove amfiteatra pošto bi kapija bila zaključana, ili su se pretvarali da su mrtvi "ne bi li ih kao lešine što pre izneli napolje", kako bi mogli da navodno budu sahranjeni. Smatralo se nedostojnim i šokantnim da jedan rimski imperator pokazuje zanimanje za pisanje poezije: bila je nezamisliva uvreda da se to javno objavi, a bio je vrhunac amoralnosti, perverzije i ekstravagantnosti glumiti u drami. Ali, ako su njegova groteskna dela od Nerona stvorili predmet mržnje aristokratije, sada je već, nije bilo nikakve sumnje, tako isto na svog cara gledao i celi narod.

Već 60. g. počela su prva velika nezadovoljstva, proistekla iz ubistva Agripine. Na nebu se pojavila zvezda repatica, znak koji je uobičajeno tumačen kao predskazanje promene dinastije. Ali, do tada, Neron je već bio pijan od svoje svemoći, čak je i u znak sopstvene superiornosti urinirao na statuu Atargat, sirijske boginje koju je pre toga obožavao.

Sada, kada je Agripina uklojena s puta, Neron je isplanirao da se oženi Popejom; međutim iskrsnulo je nekoliko problema, od kojih je najočigledniji bio da je Oktavija bila veoma uvažavana od Rimljana, i da je imala zaštitu Burka, komandanta pretorijanske garde. Desilo se nešto sasvim zgodno: Burk je umro sledeće godine. Ali, dok je njegova smrt Popeji utrla put da postane carica, ona se veoma ozbiljno odrazila na njegovog tutora Seneku. Burk i Seneka bili su kočnice Neronovim najgorim ekscesima, i sada je Seneka odjednom otkrio da su ga u Neronovom savetu zamenili drugi. Pozornica je bila čista za novog upravnika rimskih zbivanja - bio je to Ofonije Tigelin, čii će se utiaj pokazati apsolutno najgorim od svih uticaja na cara koji se već uveliko gubio.

Prvo što je Tigelin uradio bilo je dapreuzme potpunu kontrolu nad pretorijanskom gardom - drugo je da zagospodari Neronom. Shvatio je da je najbolji način da sebe učini apsolutno neophodnim taj da pronađe osobe kojih se Neron, uistinu, boji. Razgovor sa carem otkrio mu je da su Sula i Plaut bili ta dva čoveka. U roku od šest dana, Sulina glava bila je donesena Neronu; carev jedini komentar bio je koliko je Sulina kosa posedela. Plautu je trebalo malo duže da stigne, jer je morao da doputuje čak iz Azije, a Neronova primedba glasila je koliko mu je bio dugačak os.Znajući da se od njega traži objašnjenje, Neron je napisao Senatu pismo kao da su obojica ubijenih još živi, i požalio se na njihove ambiciozne zavere, izrazivši zabrinutost za sigurnost Carstva. Kada je objavljeno da su mrtvi, hvaljen je zbog toga što je vreme upozorio Senat.

Neron se onda razveo od Oktavije tako što je obznanio da je Nerotkinja, i proterao je u Kampaniju, u Južnoj Italiji, posle čega se oženio smutljivom Popejom. Ali, oboje su potcenili Oktavijinu popularnost. Nezadovoljstvo naroda je bilo toliko da je, nešto ranije podignuta, Popejina statua bila zbačena i smrskana, a umesto nje bila postavljena Oktavijina. Popeja je ubedila Nerona da će ih masa oboje iskasapiti, i podsetila da će, ako se Oktavija ponovo uda, njen muž postati miljenik masa, a protivnik Nerona. Pretnja je bila očigledna. Oktavija je morala biti ubijena - i to brzo. Bivša Neronova žena se preselila na Pandateriju (Pantelariju), ne mnogo naseljeno i neinteresantno ostrvo, gde je uskoro dobila vest da treba da umre. Neron je pripremio priču da ga je Oktavija varala sa njegovim admiralom flote (koji je u potaji bio nagrađen), i njena je sudbina bila zapečaćena. Oktaviju su čvrsto vezali, i presekli joj vene, ali strah je učinio da joj se krv zgruša i da otiče vrlo sporo. Ubijena je tako što su je stavili u vruće kupatio s morskom vodom. Njena odsečena glava poslata je u Rim, da bi se Neron i Popeja zadovoljili. U svoj svojoj hipokriziji, Senat je proglasio dan zahvalnosti.

Ali, bogovi nisu zaboravili Neronova zlodela. U istoj godini u kojoj je ubijena Oktavija, Neronovu statuu u bronzi pogodila je munja, i pretvorila u istopljenu masu. Pompeju, grad koji je uživao u zadovoljstvima, dobrim je delom uništio zemljotres, a vulkan Vezuv počeo da se trese. Neronovo i Popejino prvo dete, Avgusta, umrlo je, a Neron je, prema svedočenjima, iskreno bio potpuo obamro od bola.

U noći 18. jula 64.g., Rim je počeo da gori. Nije sigurno da je to bio nesrećan slučaj, ili deo carevog perfidnog plana. Vatra je izbila u Velikom cirkusu i vetar se pobrinuo da velikim delom zahvati grad. Brzina kojom se vatra širila, i uske ulice davali su vrlo malo mogućnosti narodu da pobegne. Niko se nije usuđivao da gasi plamenove, jer su neki ljudi u njih bacali ulje, govoreći da im je to bilo naređeno. Neron je bio u Anciu, i vratio se kada je vatra počela da preti njegovoj palati. Dva izvora iz tog vremena zabeležila su da je Neron recitovao svoju pesmu "Pad Troje" dok je iza njegovih leđa goreo Rim, ali to nikada nije dokazano. 

Slika prikazuje Rim u plamenu

Onda je druga vatra krenula na imanju Neronovog miljenika Tigelina, i otuda razlog za sve čvršće uverenje da je Neron želeo da uništi Rim, kako bi izgradio novi i još veličanstveniji grad. U velikom požaru u Rimu, na stotine hiljada ljudi ostalo je bez ičega, uključujući i krovove nad glavom, a rimska privreda je upala u takvu krizu da je novac morao da devalvira.

Iz sveg užasa, samo je jedan čovek, čini se, bio na dobitku. Kako je sada bilo slobodnog zemljišta, car je iskoristio priliku i počeo da zida novu palatu. Počeo je zidanje na više mesta u gradu, odajući tako pred narodom utisak da obnavlja Rim. Neron je očistio jednu zonu koja je bila veličine Hajd parka u Londonu, u samom centru Rima. Tu je podigao široki novi kompleks palata koji je nazvao "Zlatni dvor", prema zlatnim pločicama koje su prekrivale njegovu tavanicu i zidove. 

Centralna prostorija u Zlatnom dvoru (Domus aurea) osmougaonog je oblika

U dvorištu palate imao je ogromno jezero, i još veće zemljište, na kojem je bilo puno egzotičnih životinja. "U trpezarijama stropovi od slonovače, bili su pokretni i sa njih je padala kiša od ruža i mirisa", dok su iz posebnih slavina prskani parfemi na goste. "Njegova glavna trpezarija imala je svod, koji se obrtao i danju i noću, slikovito prikazujući kretanje planeta." 

Ostaci trpezarije u Neronovoj palati

Kada je kuća bila potpuno završena, Neron je našao za shodno da, u znak odobravanja, kaže ni manje ni više: "E, sad sam se tek smestio, kao pravi čovek." Ili kao bog, što je verovao da jeste.

Detalji iz Zlatne palate

Da li je ili nije Neron uistinu bio umešan u paljenje Rima neće nikada biti potpuno dokazano, ali ono što jeste važno je da je mnogo ljudi u to vreme verovalo da je on kriv. 

Istoručar Jozef (37-100) optužio je druge istoričare da blate Nerona

Najzad, ubio je svoju majku i ženu; sa takvim čovekom je sve bilo moguće. U takvoj atmosferi, Neron je morao da nađe žrtvenu jagnjad.

Žrtvena jagnjad koja su mu bila pri ruci bili su hrišćani. Neron je izmislio optužbe da su oni podmetnuli požar. Bio je to lukavi korak, jer su za Rimljane hrišćani predstavljali opasnost novom, i tek uspostavljenom Pax Rpmana, posle celog jednog veka prolivanja krvi. Neron je shvatio i da će svako poverovati da su hrišćani sposobni za svaki zločin, a znao je i savršene načine na koje će hrišćani biti onemogućeni, da kao vernici, odreknu da su podmetnuli požar. I tako je Neron objavio da su hrišćani podmetnuli vatru, i svako ko se izjašnjavao kao hrišćanin, bio je automatski osumnjičen da je počinio taj zločin.

Tacit nam govori kako je Neron hrišćane "oblačio u životinjsku kožu i puštao pse na njih." Neke je razapeo na krst, mnogo njih je spalio. Uveče bi svoje vrtove obasjao živim hrišćanskim buktinjama."

Neronov napad na hrišćane bilo je prvo proganjanje hrišćana u Rimskom carstvu. Veruje se da su i učenik Petar i apostol Pavle bili mučeni i ubijeni tokom Neronove vlasti.

Kada se 64. godine Seneka, nekadašnji savetnik i Neronov tutoer povukao iz javnog života - govorilo se da je Neron pokušao da ga otruje, ali da mu to nije pošlo za rukom. Međutim, konačno Senekino povlačenje bilo je jasan znak drugima. Da li je došao čas da se otarase despotskog tiranina? Neron je bio car tokom jedne krvave decenije, i obećanja iz njegovih prvih godina vladavine bila su davno zaboravljena. Iako je carska vlada bila efikasna, i nije bilo ozbiljnih mešanja u njen rad, uži krug vlasti u Rimu postao je ozbiljno zabrinut Neronovim apsurdnim ispadima i verom u veličinu.

Rimska javnost sada je bila spremna da veruje svakoj priči o Neronu, pitajući se samo da li je dovoljno zla, jer ako jeste, onda je sigurno istinita. Nezadovoljstvo nije bilo gajeno samo i jednom određenom klasnom krugu, nego su u zaveri koja je usledila učestvovali plemići, senatori, vojnici i obični ljudi. Oni nisu imali u vidu nikakvog naslednika - njihova jedina želja bila je da se oslobode Nerona.

65. godine Neron je saznao za zaveru, kada ga je admiral flote Prokul obavestio da su zaverenici pokušali da ga regrutuju. Međutim, žena koja je prišla Prokulu nije odala imena. Stoga Neron nije bio u stanju da išta učini. U međuvremenu, zaverenicima se ukazala savršena prilika da ubiju Nerona. Za taj trenutak, izbor je pao na Festival u čast Cerere (boginje žita, otud naziv cerealije za žitarice) u aprilu, kada je trebao da bude održan veliki broj igara u Rimu. Neron je jako voleo igre, pa će sigurno izaći iz palate, u okviru čijih zidina je gotovo stalno prebivao. Tajna je bila čuvana do gotovo samog dogovorenog trenutka za ubistvo, kada je jedan od zaverenika Sklavinije, odlučivši da oslobodi sve svoje robove, od jednog od njih, Milikija, zatražio da naoštri njegov nož i da spremi torbu sa svim što je potrebno za prvu pomoć. Milikije je na to postao veoma sumničav, i već je u prvi sumrak uleteo u Neronovu palatu. Caru je dao dokaz o izdaji koja se spremala. Zavera je otkrivena.

Jedan po jedan, zaverenici su priznavali, i odavali druge prijatelje saučesnike. Neron je delovao brzo. U Rimu su objavljeni vanredno stanje i osnovani su preki sudovi. Osveta Nerona nije znala za granice, i na smrt su osuđeni senatori, vojnici i savetnici. Čak i Seneka, za koga je većina ljudi verovala da nije bio umešan u zaveru, bio je osuđen na smrt.

Uskoro je Neron uvideo da zavera može da mu bude od i te kakve koristi. Ona mu je omogućila da se reši onih ljudi kojima je najmanje verovao, ili koji su mu se najmanje dopadali, bilo da jesu ili nisu zaverenici. Jedan od njih bio je Vinicije, koji je nekada bio bliski Neronov prijatelj, ali čija greška je bila u tome što je Neronu kazao istinu, posebno u vezi sa njegovim porocima. Neron je uzalud čekao da čuje da je Vinicije jedan od zaverenika, i kada je shvatio da ta mogućnost sve više bledi, okrenuo se svome omiljenom sredstvu - demonstraciji gole sile. Vinicije je bio primoran da iseče vene. 

Pošto se za dlaku izvukao, Neron je počeo da vidi neprijatelje svuda oko sebe.Svake godine, ubijao je sve više i više senatora, aristokrata i vojnih oficira. 

Neron je sada doživeo i lični gubitak. U jednom napadu besa, šutnuo je svoju trudnu i bolesnu ženu Popeju, pošto mu je pre toga zamerila što se kasno vratio sa trke bornih kola. Umrla je pošto je pobacila.

Bilo je to ubistvo zbog kojeg je Neron gorko žalio. U samopokajanju, uzeo je dečaka po imenu Sporus, koji ga je podsećao na Popeju. Dao je da se dečaku odseče ud, obukao i našminkao da liči na mrtvu caricu, a onda ga se tokom jedne ekstravagantne ceremonije oženio.

Neronovo privatno ponašanje postalo je potpuno amoralno. "Za njega više nije postojao stid. Pronašao je i novi način da zasiti svoju pohotljivost: obučen u kožu zveri, jurio bi iz kaveza na svoje žrtve, muškarce i žene, koji  su naročito za tu priliku bili vezani za stubove."

Posle Popejine smrti, za Nerona više nisu postojali obziri ni granice ubijanja. Za žrtve je izabrao neke od najuticajnijih predstavnika rimske aristokratije. Godina se završila snažnim olujama u Južnoj Italiji, i kugom koja je projurila kroz Rim. 

Car je sada odlučio da se ponovo oženi. Njegov prvi izbor bila je Antonija, Klaudijeva ćerka. Kada je odbila da se uda za njega, on je naredio da je ubiju. Najzad, 66. godine, oženio se Statilijom, koja je već dugo bila njegova ljubavnica. Onda je doneo odluku da sa novom mladom poseti Grčku. Rim je ostavio Heliju, čoveku sa gotovo istom krvožednošću koju je i on sam imao. Ipak, dok je Neron uživao po Mediteranu, kod kuće je raslo nezadovoljstvo. Građani Rima su posrtali pod jarmom, i vojnici u proincijama bili su spremni da delaju.

Posle kratkog boravka u Rimu po povratku, Neron je otputovao da se divi lepotama Napulja, i upravo je tamo čuo vesti o pobuni u Galiji pod vođstvom Julija Vindeksa. Vindeks je javnim proglasima pozivao carsku vojsku da se podigne protiv tiranina Nerona, dodajući još i da ga smatra lošim, drugorazrednim muzičarem. Vindeks je predložio da Servije Galba zameni Nerona.

Neron je odmah Galbu proglasio za neprijatelja Carstva, i oduzeo mu je svu imovinu, našta je Galba odgovorio tako što je Neronu oduzeo posede u Španiji. Onda je, da ironija bude veća, ubijen Vindeks, još pre nego što je bilo šta bilo preduzeto. Međutim, 69. godine dokazaće se da u carskoj vojsci nije oskudevalo u takmacima i pretendentima na carski presto. Antineronovske snage u Rimu u Galbi su prepoznale svog spasitelja. Iako je, u svojoj sedamdeset drugoj godini, Galba bio starac, Neronovi protivnici su imali na umu da će im to omogućiti sasvim dovoljno vremena da odgovarajućeg naslednika upute u poslove vladanja.

Snage koje su stajale iza Galbe bile su dovoljno jake da ne mnogo važne provincijske vojne ustanke pretvore u uspešni državni udar. Neron je preduzeo korake da Galbu liši života, ali je on bio taj koji je ostao bez prijatelja, a ne Galba. Kada je svojim trupama naredio da napadnu Galbu, ljudi nisu bili raspoloženi za borbu, i svoje su vreme proveli vrteći se oko Gala umesto da traže Neronovog neprijatelja. Nerona je napustio čak i verni pritaša, Tigelin, i Neron je znao da je ostao potpuno sam. priča se da je kovao planove da otruje senatore u Rimu, da spali Rim do zelje, i da onda pobegne u Egipat.

A sledio je još jedan udarac. Rimski narod je, u celini, bio zadovoljan Neronovom vlašću, ali, i njemu je bilo suviše kada je nastala vrlo ozbiljna nestašica letine, okrenuo se protiv njega, a pretorijanski vođa opredelio se za Galbu. Neronove mogućnosti bile su vrlo ograničene i jedini praktični plan koji je mogao da skuje odnosio se na to da pronađe mesto na kom će se sakriti. Obukao je staru i otrcanu odeću i sa dvojicom svojih pratilaca od kojih je jedan bio evnuh Sporus, a drugi sekretar Epafrodit, uputio se do Faontove vile koju mu je on dao kao jednom od svojih bivših robova. Žureći ulicama, iako ga je jedan vojnik prepoznao i pozdravio ga, Neron je stigao u vilu.

Vest o Neronovom odlasku proširila se vrlo brzo Rimom, i ljudi su podivljali od radosti. Poslednjih godina svoje vladavine, Neron je pokazivao više svojih osvetoljubivih kaprica a manje divnih zabava kojima je hranio njihov apetit.

Ali, Senat je imao nešto drugo na umu - potpuno uništenje Nerona. Počela je potraga i bilo je samo pitanje vremena kada će Faontova vila doći na red. Na zvuk koji je oglašavao približavanje stražara, Neron je naredio da iskopaju grob zanjega i onda je, uz pomoć Epafrodita, zario nož sebi u grlo.

Njegove dve dadilje su se pobrinule da bude dostojno sahranjen u porodičnoj grobnici. Još jedna osoba koja ga je ožalila bila je stara ljubavnica od pre mnogo godina, nekadašnja robinja, a sada slobodna žena, Akte.

Jedna je od ironija istorije da će rimski narod pamtiti Nerona ne kao zlotvora nego kao benevolentnog vladara koji ih je obasipao igrama i cirkusima i čiji će nestanak biti nešto za čim treba žaliti. Dugo posle njegove smrti, na mesto gde je sahranjen, ostavljano je cveće, a u znak sećanja, biće postavljene i posmrtne biste. Čak su i njegoviedikti tretirani sa posebnom pažnjom, kao da je Neron i dalje živ, i da će se vratiti i osvetiti se svojim neprijateljima.

Predstava Nerona koji se, posle smrti, pretvara u božanstvo

Kasniji carevi pokušaće da izbrišu sećanja na Nerona. Na Neronove statue će postavljati biste sa svojim licima, uništiće i njegov zlatni dvor, a na ruševinama će postaviti rešetke. Na mestu gde se nalazilo ogromno jezero u kojem se nekada ogledala Neronova palata, podići će arenu kako bi se zatro svaki trag vode. Arena je nazvana Titovim amfiteatrom, ali će postati slavna kao Koloseum, jer je tu, nekada, stajao kolosalni Neronov kip.

Koloseum je napravljen na mestu na kojem je nekada stajao Neronov kolosalni kip