Javna kupatila

 Rimljanni su zajednička kupatila počeli koristiti tek od sredine trećeg veka p.n.e., posle osvajanja grčkih kolonija na jugu Italije. Osećanje stida ih je dugo sprečavalo da se javno pojave bez odeće i tek su kulturni uticaji helenske kulture to promenili. U Grčkoj su obnazena tela na sportskim takmičenjima bila nešto uobičajeno, pa je taj uticaj preko njih postepeno prihvatan i kod Rimljana. Do tada lična higijena kod Rimljana nije bila posebno na ceni, pa se u kućama nisi ni nalazile posebne prostorije za kupanje. Polivanje vodom iz zagrejanih posuda, u prostoriji koja je korišćena i za toalet, dugo je predstavljalo jedin način održavanje čistoće. 

Tek će u poslednjim vekovima republike bogatije kuće dobiti posebne odaje, opremljene kadama i posudama za umivanje, a kasnije se pridodaju zajednički bazeni i dvorane za telesno vežbanje. U samom gradu su kupatila podizana uglavnom kao sastvani deo visokih stambenih zgrada namenjenih izdavanju, ili uz gostionice i javne kuće, pa je njihovo korišćenje i naplaćivano. 

Od drugog veka p.n.e. ustalio se uobičajeni raspored prostorija u kupatilima: svlačionica, koja vodi u nezagrejanu sobu sa hladnim bazenom, zatim, blago zagrejana prostorija sa mlakom vodom u bazenu, koja indirektno dobija toplotu iz susedne, jako zagrejane prostorije. 

Oko 100 godine p.n.e uvodi se specifičan vid zagrevanja preuzet od Grka. Iz podzemne ložionice topao vazduh zagrevao je podove, koji su bili uzdignuti na stubićima, a zidovi su dobijali toplotu preko sistema cevi od tarakote koji su u njima ugrađeni. Kupači su prvo ulazili u pregrejanu prostoriju sličnu saunama, gde je vrućina izazivala obilno znojenje i izbacivanje štetnih materija iz tela, koje su se brisale peškirima i spirali u toplom bazenu; odatle su prelazili u mlaku prostoriju, gde su se šetnjom opuštali, i zatim skakali u hladnu vodu koja izaziva ubrzanu cirkulaciju krvi; na kraju su odlazili na masažu i premazivanje tela eteričnim uljima i mirisima. Dugo vremena su žene koristile izdvojene delove kupatila, ali je određivano različito vreme korišćenja u odnosu na muškarce, ali posebnih zabrana zajedničkog kupanja nije bilo. O javnim kupatilima starali su se gradski edili, posebni magistrati čija je dužnost bila da sprovode propise vezane za održavanje reda i čistoće, ali i da obezbede uredno zagrevanje i dobar dotok vode iz akvadukta.