Književnost u Starom Rimu

Rimska civilizacija je civilizacija pismenosti. Tačnije, ona je to postala, počev od III veka pre n.e., dakle, kada je jezik bio dovoljno razvijen da bi izrazio misao, pouku, političko ubeđenje, koji su bili dovoljno snažni da bi opstali i stvorili ono što mi nazivamo kulturom. Poklapanje bogatstva govora i sredstava da se on izrazi neophodno je da bi nastala književnost.

To podrazumeva da je narod naučio da piše. To je svakako dugo trajalo i zahtevalo pravi obrazovni sistem. U Plautovo doba, većina njegove publike bila je neobrazovana i pesnik je morao da im, da bi shvatili smisao, objašnjava radnju komada. U doba Carstva ništa od toga više nije bilo potrebno. Svako se prihvatao pisanja, od značajnijih ljudi, koji pišu govore, do običnog sveta koji škraba, neke „besmislice“ na tablicama koje se hitro šalju po robovima. Sve je više pisaca, a knjižare u kvartu Argilet, gde u zasebnim prostorijama pisari prepisuju njihova dela, dobro zarađuju. Pojedini su izuzetno plodni i diktiraju stotine knjiga, poput Cicerona, Varona, Tita Livija ili Plinija, a Katon je sastavio više od 150 govora. Nastaju prave bujice napisanih dela, čiji primerci krase biblioteke svih značajnih ljudi, u Italiji i u provincijama. Sopstvena biblioteka postaje znak bogatstva i ukazuje na visok položaj. U Rimu se superiornost meri brojem robova, klijenata i knjiga.

Biblioteka u Efesu, izgrađena u čast jednog rimskog senatora, završena je 135.g. posle Hr.

Međutim, pisac ne stvara originalno delo. Tadašnji način stvaranja nije ex nihilo. Autor se, kao što to njegovo ime označava (augere na latinskom znači uvećati), inspiriše postojećim delima. Njegova umetnost (ars označava i umetnost i tehniku) sastoji se u tome da „uvećava“, razvija delo na koje se oslanja. Prorađuje materiju i obogaćuje je. Tako je i kod Plauntija i kod Terencija, koga bi zaista bilo jednako besmislen i pogrešno bilo optuživati da je plagirao novu grčku komediju, kao kad bismo Molijera optuživali da je kopirao Plautov „Ćup sa zlatom“ kada je pisao „Tvrdicu“. Kao što kaže Horacije“kao pčela sa Matina koja vredno sakuplja nektar iz timijana, ja šetam kroz gustu šumu... skromno stvarajući svoje pesme pune truda“. Eto latinskog pisca: potrebno mu je cveće da bi sakupio nektar, ali proizveden med je njegovo delo, a u kvalitetu počiva njegov talenat.

Čemu pisanje? Moglo bi se pomisliti d su ciljevi autora veoma različiti, jer su lični. To je i tačno u doba Carstva. Ali, književnost republikanske epohe u većoj meri teži ka određenom cilju: veličati slavu Rima. To je, na primer, sklonost epske poezije, od Enija do Vergilija. 

Vergilijevo delo, Bukolike ili Ekloge tj. Pastirske pesme

Pisanje je ispunjavanje moralnog zahteva. Uostalom, uzeti reč je dokaz moralnosti. Govornik može da bude samo čestit čovek, to Ciceron ponavlja posle Katona. Istoričar, kao i pesnik, ima zadatak da izgradi pamćenje Rima i čini se da klesanje res gestae u mermeru, ili njihovo ispisivanje na papirusu, predstavljaju jedinu zaštitu od zaborava. Paradoksalno, moćnici Republike koji preziru poeziju i ne bi da se kompromituju zadirkujući Muzu, veoma vode računa d u svojoj sviti imaju jednog pesnika koji će da opeva njihove zasluge (laus).

Ipak, ako bismo se zadržali samo na ovih nekoliko razmatranja o pisanju, stvorili bismo pogrešnu predstavu o latinskoj književnosti. Jer, u Rimu, pisanje je (zaista!) i... usmeno. Književnost je zabeležena na papirus samo za potomstvo. Dok se stvara, književnost je živa i ne može bez govora. Autor diktira svoje delo i, ukoliko želi da ispravi nešto, traži od svog roba-sekretara da mu ponovo pročita napisano. Tekst prolazi kroz uši. Akcenat, ritam i kadence imaju suštinski značaj za kompoziciju. Neophodno je da deluje magija zvuka. Sećamo se kakvo je mesto u svakodnevnom životu imala reč na Forumu. Treba čak govoruti o muzici. Govori su više pevani nego izgovarani, a u prvo vreme i uz zvuk frule, koji je davao ton. Govornik mora da uvežbava svoj glas, kontroliše disanje, razvija pluća vezbajući sa teretom na grudima... potrebno je da je dobrog zdravlja. Vergilije je, na primer, morao da odustane od advokature jer nije imao dovoljno snažan glas. Rimljanin je rođeni glumac, a čitav Rim je pozornica: od večere u trpezariji, do politike na Forumu, od pogrebne povorke koja prati posmrtne ostatke rođaka, do organizovanja verskog praznika. 

Ciceron drži govor u Senatu

Književnost, tako, dobija teatralnu dimenziju. Delo najpre postoji samo ako je izgovoreno. To se jasno vidi i u doba Carstva, sa običajem javnog čitanja. Čim neko nešto napiše, okupi malo društvo, da bi očarao njihove uši. I čuo pohvale! Kako kritikovati pseudoautora, kad ćemo ga sledeći put pozvati da čuje naše delo? Književnost je postala naporan mondenski kuluk (to su recitationes).

Tako ta urođena sklonost prema spektaklu objašnjava ulogu koju je muzika imala u latinskim tekstovima. Daleko smo od trapavih autora, kakvim ih nam određena tradicija prikazuje, jer mi više ne umemo da čujemo latinski. Taj hendikep nam uskraćuje život jednog jezika, glas jedne književnosti.