Udruženje Collegium SPQR posetilo je Viminacijum

Početkom novembra, u organizaciji udruženja Collegium SPQR, šezdesetak studenata Pravnog fakulteta i drugi zainteresovani obišli su Viminacium, nekadašnju prestonicu rimske provincije Gonje Mezije. Ovaj arheološki lokalitet svetskog značaja nalazi se u blizini Starog Kostolca, desetak kilometara od Požarevca. Pod Hadrijanom dobio je status Municipije, grada sa visokim stepenom autonomije, koji podrazumeva i nezavisnu gradsku upravu, a kasnije postaje kolonija rimskih građana i dobija pravo na sopstvenu kovačnicu novca. Uokvirima rimske uprave bio je to najveći status koji jedan grad može da dosegne. Ovde je 211. Septimije Sever proglasio carem svoga sina Karakalu.

Poseta je započeta obilaskom muzeja za koji se pretpostavlja da je pripadao caru Hostilijanu, sinu cara Decija. Na području ovog arheološkog nalazišta, natkrivenog zaštitnom konstrukcijom, nalazi se i nekropola u kojoj je pronađeno čak 13 000 grobova. Studenti i ostali su imali priliku da prođu uskim hodnicima podzemnih grobnicama u kojima e nalaze osvetljene rimske freske iz IV veka. Potom su obišli ostatke amfiteatra, na čijim temeljima je urađena (od sibirske smreče) delimična rekonstrukcija prvobitne građevine. Sudeći po broju mesta u amfiteatru, procenjuje se da je ovaj grad imao oko 50 000 stanovnika. ОObuhvatao je prvo kastum, vojni logor sa dve legije, a kasnije je pridodato prostrano urbano središte, koje je za trećinu veće od Pompeje. Studenti su razgledali i ostatke prostranih termi, nekada pokrivene raskošnim podnim mermerom, koje su obuhvatale bazene sa toplom vodom (tepidarijum) i jedan sa hladnom vodom (frigidarium).

                                                            Deo mauzoleja u Viminacijumu

 Prosečan stanovnik Viminacijuma bioje visok 1,65 cm a prosečna stanovnica tek 1,55 cm
 

U blizini ovog lokaliteta je i tzv. Mamut park gde je sa obližnjeg površinskog rudnog kopa Kostolac prenet skelet mamutice "Vike". Njena starost procenjuje se na oko milion godina, a tu su i nekoliko nalaza znatno mlađih pripadnika njene vrste. 

Mamutica Vika

Poseta Viminacijumu završila se u objektu koji predstavlja rekonstrukciju rimske vila rustika, u kojoj je sada Dom Scientiarium Viminacium, stručni centar namenjen naučnim radnicima. Atrijum okružuju prostorije na nekoliko nivoa sa bibliotekom, omanjim muzejom, arheološkim laboratorijama, konferencijskom salom, kao i sobe za smeštaj istraživača, studenata arheologije, ali i turista. Tu se nalazi i impozantna maketa pretpostavljenog izgleda antičkog Viminacijuma. Tek se pred ovom rekonstrukcijom moglo sagledati koliko se još neotkrivenog arheološkog blaga nalazi pod zemljom na obližnjim poljanama.

 Domus Scientiarium

 

Poseta iskopinama bila je uvertira za obilazak malog, ali dobro opremljenog i savremeno uređenog požarevačkog Muzeja, gde su smešteni najvažniji eksponati iz Viminacijuma. Posebno se ističu originalne freske iz dve kompletno sačuvane rimske grobnice, brojni sarkofazi, kao i nadgrobni spomenici rimskih vojnika. U muzeju se nalaze i predmeti iz svakodnevnog života: nakit, kopče, vojna oprema, voštane tablice za pisanje kao i brojni drugi predmeti pronađeni u Viminacijumu.  

Ovo putovanje bilo je veoma sadržajno i informativno, te je ostavilo snažan utisak na sve studente. Pored lokalnih vodiča, stručnom vođenju doprineo je i prof. dr Žika Bujuklić koji je svojim živopisnim izlaganjem pomogao studentima da bolje upoznaju urbanu srukturu ovog antičkog naselja, kao i svakodnevni život njegovih stanovnika.

Rekonstrukcija klasičnog rimskog domus-a u Viminacijumu

Jednodnevni izlet u Viminacijum

Udruženje građana Collegium SPQR organizuje jednodnevni izlet 1. novembra u jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta u Srbiji.  Pogledajte ostatke termi (kupatila), amfiteatra, ulica, mauzoleja kao i očuvane freske iz rimskog perioda.U glavnom grad rimske provincije Gornje Mezije (Moesia Superior) a imao je više od 40 000 stanovnika.

U cenu aranžmana ulaze: prevoz udobnim autobusima + ulaznica za arheološko nalazište.
U cenu nisu uključeni: ručak, individualni troškovi.

Informacije na broj: 064/ 29-69-674 ili na facebook stranici Udruženja

Igre u amfiteatru

Tu se najčešće organizuju borbe gladijatora (munera), borbe životinja i lov (koji su se obavljali uglavnom ujutru).

Reljef na grobnici koji prikazuje borbe gladijatora

Te venationes podrazumevale su ogromnu infastrukturu za hvatanje divljih životinja u raznim podnebljima i njihovo prebacivanje u Rim, uz minimalne gubitke. Carstvo stiže u Rim preko svoje faune i Rimljani, tokom vekova, otkrivaju krokodia, nilskog konja, nosoroga,... žirafu (u doba Cezara), tigra (za vreme Avgusta). Tokom čitave Avgustove vladavine ubijeno je 3.500 životinja, a 5.000 za jedan dan, u doba Tita, 80. godine, prilikom svečanog otvaranja Koloseuma. Ali, nisu sve životinje masakrirane, bilo je i dresure, životinjskih parada (volovi obojeni u belo, ovce u ružičasto, nojevi u jarkocrveno ili lavovi sa zlatnim grivama,...). Ova vrsta spektakla javila se kasnije od trka dvokolicama.

Prvi lov je prikazan 186. godine pre Hrista, a borbe gladijatora javile su se u III veku pre Hrista. Tada je to bio privatni religiozni obred, poreklom iz Etrurije, jedna vrsta prinošenja ljudske žrtve dušama mrtvih. Uostalom, prvi naziv za gladijatora bio je bustarii (ljudi posmrtne lomače). Šestorica muškaraca borila su se 264. godine pre Hrista u slavu oca Bruta Pera, zatim četrdesetčetvorica na sahrani Marka Emilija Lepida, 216. pre Hrista (Cezar je 65. godine pre n.e. ponudio narodu 246 gladijatorskih borbi, Avgust deset hiljada tokom svoje vladavine, a Trajan isto toliko za četiri meseca, 107. godine). Prvi drveni amfiteatar sagrađen je tek 56. godine pre nove ere, a kameni 27. godine pre Hrista. Poznato je da je oprema gladijatora zavisila od njegove uloge i vrste borbe. Među najpoznatijim, mirmilo ima šlem, veliki štit i mač, a retiarus je lagano odeven i naružan trozupcem i mrežom u koju treba da uhvati protivnika.

Mirmillo 

Retiarius

Samnit

Samnit ima šlem sa vizirom, mač i veliki štit, a Tračanin koristi okrugli štit i kratki, zakrivljeni mač.

Tračanin

U doba Carstva, ovi ljudi (osuđenici, ratni zarobljenici i dobrovoljci) smatrani su herojima, mada su, po svom statusu, odbačeni. Obučavani su u posebnim školama (ludi gladiatorii) i uslovljeni su da se bore na život i smrt. Ako izbegnu smrt, dobijaju slobodu.

Lov i ribolov u Starom Rimu

Lov i ribolov su početkom klasičnog doba postali vrlo cenjena razonoda.

Lovom su građani počeli da se bave tek u II veku pre Hrista. Pre toga, prezren, lov je bio prepušten robovima, koji su se njime bavili, uglavnom, da bi se rešili štetočina ili za svoje potrebe. Ipak, tokom verskih praznika, ulovili bi neke životinje da bi ih žrtvovali božanstvima, radi zaštite useva (na primer, lisicu tokom Cerialia). U II veku pre Hrista, mladi plemići su otkrili, tokom osvajanja Grčke i Istoka, da je u tim krajevima lov sport, kraljevska privilegija. Kraljevi u Makedoniji i Maloj Aziji bavili su se lovom u ogromnim uređenim lovištima, koja su se zvala „raj“ i koja je opsluživao veliki broj ljudi. Moda je prihvaćena u Italiji i lov je postepeno postao uživanje.

Postojale su dve osnovne vrste lova: venatio, lov na četvoronošce svih veličina (od zeca do medveda, preko divlje svinje i vuka) i ausupium, lov na ptice. Prva vrsta lova obavlja se pešice ili na konjima, i zahteva dobru fizičku kondiciju. Zaštićenih nogu, lovac je naoružan kratkim, širokim mačem, kopljem, praćkom i štapom čiji je vrh od zažiljenog gvožđa. Lov je opasan, čak i za pse koji lovce uvek prate. Posebno obučeni robovi zaduženi su za logistiku. Plen treba najpre uhvatiti u velike mreže (retia) koje životinju učine nepokretnom pre nego što se upuste u opasnu borbu da bi je ubili. Aucupium iziskuje više lukavstva i strpljenja nego snage. Lovac koristi razne zamke i mamce(klopke, oslepljene uhvaćene ptice radi dozivanja), skrivene mreže koje se zatvaraju kanapima, pa čak i trsku premazanu lepkom koju treba uvući u granje u kojem je ptica, pazeći da je pritom ne uplaše.

U vreme Carstva lov postaje spektakl i odvija se u amfiteatru gde je brižljivo rekonstruisan egzotični pejzaž. Zamisao je nastala još u doba Republike (186. godine pre Hr. u doba konzula Fulvija Nobiliora), ali se istinski razvila tek u tim velikim zdanjima u kojima je bilo mogućno gledaoca u mašti preneti u afričke i azijske predele. U Areni prikazuju i love neuobičajene životinje, a ponekad editor ludi nudi i prizor međusobne borve životinja. Priređivanje igara sa egzotičnim životinjama iziskuje ogromnu organizaciju: hvataje zveri i njihov transport do Rima, uz minimalne gubitke. Ponekad i sam car ulazi u arenu da bi naglasio svoj prestiž ili potvrdio virtus (Tiberije, Neron, Komod,...).

Ribolov je, pre svega, zanimanje svih onih koji Rimljane snabdevaju ribom, koja je vrlo cenjena u ishrani. Takođe je i razonoda koja opušta. Pojedini bogataši voleli su da pecaju kroz prozor svojih vila smeštenih tik uz more! Ciceron je uživao u miru koje pruža pecanje u barci, zaštićen šeširom širokog oboda.

 Rimljani su koristili udicu i mamac za sitniji ulov, ali i mreže sa plovcima koje su vukli čamcima. Koristili su i koševe i trozupce za krupne ribe poput tune. Voleli su i školjke. Imati na svom posedu slatkovodni ribnjak ili – još bolje, sa morskom vodom  - predstavljalo je neospornu oznaku prestiža, kao što je gajenje ptica u volijerama u sopstvenim vrtovima omogućavalo da se gostima pokaže živo ono što će kasnije, znalački pripremljeno, naći u svom tanjiru.

Zdravlje i medicina u Starom Rimu       

                          

Rim nije znao za lekare sve do II veka pre nove ere. To ne znači da nisu bili upoznati sa izvesnim lekarskim znanjima. Čini se da je briga o telu, dakle o zdravlju, uvek bila izuzetno značajna za Rimljanina. Čisto, negovano telo, lepo ošišana kosa i obrijana brada su oznaka urbanitas, civilizovanosti, predstavljaju razliku između građanina i divljaka koji je zapušten i smrdljiv.  Briga o telu ujedno znači i briga o ponašanju, stavu, jednom rečju o ugledu (dignitas). Tokom prvih vekova Rima pater familias je brinuo o zdravlju svoje familije. Pribegava metodama predaka koje spajaju vradžbine I upotrebu onoga što pruža priroda. (Najbolji način da novorođenče bude zdravo jeste da mu se tri puta pljune na grudi, uz izgovaranje “magijskih reči”!). Lišće i korenje, životinjska mast, ulje, sirće ili puter (koji se, inače, ne koristi u ishrani), dovoljni su da izleče one koje je smrt poštedela. Katon Stariji je čak smislio spravu koja je pomagala kod preloma. Biljka koja je bila skoro univerzalni lek je laserpicium (biljka iz porodice štitonoša), čiji sok pomaže pri varenju, čini da rane zarastaju, služi kao protivotrov zmijskom ujedu, leči upalu grla, žuticu, pa čak i ćelavost, koje se Rimljani užasavaju (oni koji nisu te sreće da mogu, kao Cezar, neprekidno da mose krunu koja prikriva ćelu, stavljaju obloge napravljene od mešavine laserpicium-a, šafrana, bibera I izmeta pacova…).

Laserpitium je, prema Rimljanima, univerzalni lek

Prvi predstavnik naučne medicine u Rimu koji je ostao upamćen jeste Grk Arhagatos, koga je država smestila u kliniku na Forumu. Usledili su drugi, poput Esklepijada iz Bitinije, koji je otvorio medicinsku školu u I veku pre Hr. Ali, lekari su teško uspevali da pobede nepoverenje Rimljana. Ostajali su robovi, najčešće u privatnoj službi bogatih, profesora, pesnika. Ipak, to nije sprečilo pesnike enciklopediste pred kraj Republike ili na početku Carstva (Varon, Plinije Stariji) da pišu o lekarskoj veštini. Četrnaeste godine osnovana je zvanična škola za obrazovanje lekara. Od početka doba Avgusta, vojska ima svoje lekare I hirurge, imaju ih potom i gladijatorske škole, gimnazije, zanatske škole... Galen iz Pergama (129­-199), najslavniji lekar koji, krajem II veka leči Marka Aurelija iz Komoda, veran Hipokratovim principima, zapravo radi u gladijatorskoj kasarni.

Klaudije Galen iz Pergama 

Izvrstan naučnik i eklektik, na otmenom grčkom jeziku piše veliki broj radova o najraznovrsnijim temama, uglavnom filozofskim i medicinskim. Zaslužio je slavu zahvaljujući svojoj moći opažanja i dobroj dijagnostici zasnovanoj na sintezi raznih medicinskih teorija koje su u to doba bile popularne. Postoji i izvestan broj specijalista (za bolesti očiju, zuba, grla itd...). U doba Antonina, lekari su i filozofi koji se više ne zadovoljavaju samo lečenjem već definišu i okvire higijenskog načina života (ishranu, ritam aktivnosti) i donose određena pravila koja će imati uticaja i na moral.

Pored toga, u II veku se javlja i državna medicina. Lekari, koje plaća država, besplatno leče siromašne. Ima ih četrnaest (jedan za svaku regiju). To su archiatri populares koji treba prethodno da pokažu svoje umeće pred komisijom priznatih lekara. Od privatnih lekara nije tražena nikakva zvanična potvrda znanja (otud i mnogo šarlatana), ali je postojao i zakon kojim su kažnjavane lekarske greške. 

Pisma

Slova K, Y i Z retko su upotrebljavana a slova I i J bila su ista, a upočetku su ista bila i slova U i V

Latinska abeceda: A, B, C, D, E, F, G, H, I, K, L, M, N, O, P, Q, R, S, T, V, X, Y, Z

Nazivi slova na latinskom: ā, bē, cē,dē, ē, ef, gē, hāī,kā, el, em, en, ō, pē, qū, er, es, tē, ū, ex, ī Graeca, zēta 

Rimljani su pisali mnogo i u svakoj prilici. Prirodno je da se zvanični spisi (acta diurna) potpisuju i pohranjuju (važan izvor za istoričare) i čak obilno nanovo prepisuju da bi bila razaslata širom Carstva.

Acta diurna može se smatrati i prvim novinama na svetu

Ali, sami građani međusobno razmenjuju obimnu prepisku, onda kada nisu obuzeti pisanjem knjiga. Državni službenici se tako okružuju manjom ili većom grupom robova-pisara kojima diktiraju sve ono što produkuju (servi ab epistulis ili ab litteris), dok drugi (ab librarii) prepisuju u više primeraka gospodarevo delo.

Rukopis se tokom vekova nije mnogo menjao. Od drugog veka pre Hrista Rimljani koriste velika slova (kvadratna kapitala). U klasično doba radije koriste rustična velika slova, varijantu prethodnih, koja im omoućava tečnije pisanje.

Primer latinskih velikih rustičnih slova 

U III veku posle Hrista pojavljuje se kod velikih slova uncijal i zatim, više korišćen, poluuncijal, što olakšava posao, kao i jedna vrsta slova nalik kurzivu.Ciceronov sekretar Tiron je čak izumeo neku vrstu stenografije za brzo hvatanje beleški. Treba naglasiti da reči nisu razdvojene i da nema interpunkcije. Svako čitanje je, dakle, iziskivalo prethodno dešifrovanje, a često je pisanom bilo potrebno i usmeno objašnjenje da bi se razumelo.

Za kratke poruke, beleške, Rimljani koriste male drvene table, izdubljene i premazane voskom (cerae). Pomoću malog bodeža urezuje slova, koja može da obriše ili ispravi vrstom lopatice koja se nalazi na drugom kraju bodeža. Uz pomoć kanapa može da sastavi više tablica, čak i da ih zatvori i zapečati voskom, ako ne želi da neko drugi, osim onog kome je namenjeno, pročita sadržaj.

Rimljanin piše na tablicama premazanim voskom

Drvene tablice premazane voskom na kakvima su Rimljani pisali

Ova pomamnost komunikacije zahtevala je pravu poštansku mrežu. Međutim, ona ne postoji i stvara se tek u doba Avgusta. A i tada je namenjena državnoj službi (cursus publicus). Postepeno se uspostavlja složena organizacija, podelom teritorije na distrikte. Svaki distikt ima svoje osoblje kojim rukovodi upravitelj (manceps), zadužen za čitavu infrastrukturu (briga o životinjama, teretnim kolima, štalama,...). Dnevna razdaljina prosečno iznosi 80km.Velika kola jedna prevale i trideset kilometara dok konjanik pređe i 160. U izuzetnim slučajevima, kuriri su prelazili i dvesta kilometara, smenjujući se, menjajući konje i jašući i noću. Pojedinci ne mogu da koriste takvu službu. Oni uglavnom pisma šalju po prijateljima koji putuju tamo gde se nalazi primalac. Pošta može da putuje nekoliko nedelja, pa i nekoliko meseci. Ako je u pitanju hitna poruka, bogati je poveravaju robovima određenim za takav posao (tabelarii ili cursores). U tom slučaju, prenos pošiljke je veoma skup.

Letovališta starih Rimljana

Zadovoljstvo letovanja podrazumeva posedovanje jedne ili nekoliko vila što znači da je rezervisano za bogatu elitu. Osim toga, razvilo se tek kada su imućni vlasnici , koji su svoje posede ostavili pod kontrolom nadzornika, da bi mogli da žive u gradu, odlučili da preurede svoje rezidencije na selu i prtvore ih u prave palate u istočnjačkom stilu.

Model vile u okolini Valjeva koji prikazuje početne seoske vile (villa rustica) o kojima su brinuli robovi tokom najvećeg dela godine

 Ma koliko velika bila njihova kuća u Rimu, nije mogla da se proširuje niti da se nadmeće sa carskim platama i vrtovima onih koji su Rimom vladali od II veka pre Hrista. Na početku postojanja Rima seljak je dolazio u grad da prodaje svoje proizvode; ma kraju Republike, bogati odlaze iz grada na selo.

Ali želja za vilom ne podrazumeva nužno i ljubav prema prirodi, u trenucima kada život u gradu postaje nesnosan (buka, promiskuitet, nasilje), mada pesnici u doba carstva pevaju o sreći koja se oseti u tišini blagotvorne senka prastarog hrasta, kraj bistrog potoka... Simbol društvenog uspeha za aristokratiju koja nema dovoljno vlasti, vila je odraz jednog sna, onog o kraljevstvu kojem teži svaki moćan Rimljanin okružen narodom, koji, posle revolucije 509. godine pre Hrista, gaji mržnju prema kraljevima. Seneka Stariji je već u osvit Carstve kritikovao ta "letovališta pravljena po uzoru na gradove" gde, unutar visokih zidova, "zatvaraju vode i šume", sa "četama robova" da bi napravili "kraljevstvo veće nego što ga imaju kraljevi". Može da se pročita kako je Plinije Mlađi opisao svoja dva poseda prisećajući se da su pojedine vile mnogo veće i raskošnije od njegovih. Osim toga, početkom poslednjeg veka pre Hrista, ulaze u modu primorske vile, sagrađene na obali, čiji senoviti portici ponekad dosežu do same vode. Najpoznatije letovalište bio je Napuljski zaliv.

Hadrijanova vila u Tivoliju

Zadovoljstva otium-a izražena su na mnoge načine, ali ono što im je zajedničko jeste prinčevski karakter. Retki su oni koji se zadovoljavaju jednostavnim uživanjima koje pružaju selo ili more. Provesti letnju sezonu u nekoj od svojih vila, retko podrazumeva samoću. To je prilika za prijeme, svečane večere, prefinjene zabave, često na brodićima u obliku gondole. Baje (pored Puteolija) su najpopularnije i bile su simbol za onu vrstu opuštanja u kojoj u vodu najpre pada moral. I privatna kupališta su prilika za prepuštanje određenim fizičkim aktivnostima. Aristokratija počinjr veoma da ceni lov i ribolov. Retki su oni koji, poput Cicerona, svoj boravak van grada provode u čitanju, pisanju ili vođenju beskonačnih filozofskih rasprava u nekom kutku vrta, u senci stubova uvezenih iz Grčke. Njegove Tuskulane su dobile taj naslov, jer su napisane na njegovom posedu u Tuskulu.

Marko Tulije Ciceron

Izbori u Starom Rimu

Oni imaju značaja samo u doba Republike kada se sastaju komicije (skupštine).

Kandidovanje magistrata

Izbori se održavaju na jesen (u julu počev od Sule) a izabrani stupaju na dužnost prvog januara naredne godine (kvestori i narodni tribuni u decembru). Od trenutka kada su izabrani do stupanja na dužnost zovu ih "ukazani" (designati). Senat objavljuje datum izbora barem tri nundinalna ciklusa ranije (nundinae su periodi od po devet dana). Tada počinje zvanična kampanja. Kandidati dolaze na forum da ostave svoju kandidaturu, oblače snežno belu togu (candida), koja ih izdvaja od ostalih građana i idu u pratnji roba koji poznaje birače po imenu (nomenclator), da bi lakše pridobili njihove glasove. Međutim, oni su već odavno, širom Italije, stvarali mrežu odnosa, delili poklone i priređivali gozbe (uprkos zakonima protiv stvaranja klika), pa se čak i oglašavali na zidovima i duž puteva!

Predizborna kampanja u vidu grafita na zidu u Pompeji

Odvijanje glasanja

Mada je u Rimu sistem teorijski demokratski, on u praksi ne omogućava svakom građaninu da se izrazi. Glasanje se, naime, obavlja dva puta: najpre se u okviru svake centurije ili svakog plemena obavi glasanje kojim se dobije većina, a zatim, kada se glasa na komicijama, svaka centurija ili pleme imaju samo jedan glas. A glasanje se zaključuje čim je postignuta većina, čak i ako svi predstavnici centurija i triba nisu stigli da se izjasne.
Na centurijatskim komicijama, centurije se izjašnjavaju po klasama, počev od viteške i prve klase, dakle, od najbogatijih. Uz to, iz prve klase prvo se izjašnjava jedna centurija koju je odredila sudbina (dakle, bogovi) - praerogativa, i rezultat njenog glasanja objavljuje se pre nego što se i pitaju druge. Sujeverje ili strah od zameranja najmoćnijima uglavnom dovodi do toga da onaj kojeg je izabrala praerogativa ima najveće šanse da ga izabere prve, a zatim i druga klasa. Kada je postignuta većina, glasanje se prekida. Ostale klase, pogotovo najsiromašnije, nemaju mogućnost nikada da glasaju.đTakođe je i odnos između pokrovitelja i klijenata takav da su klijentima zaštitnici u toj meri potrebni da ne mogu da glesaju drukčije od njih. Tajno glasanje se uvodi tek 139. pre Hrista.
U tributskim komicijama se takođe računa samo jedan glas po plemenu, a oni koji mogu da dođu u Rim (to je jedino mesto na kome se glasa) i glasaju, svakako ne spadaju u najsiromašnije. Uz to, ako neko seosko pleme nema predstavnika, magistrat koji predsedava glasanjem može da imenuje zamenu, koju odabere po svom nahođenju.
Glasači su zatvoreni u jednu vrstu boksa okruženu užadima, jedan boks po centuriji. Prilikom izbora magistrata, odabrano ime je ispisano na tablici (tabella). Za skupštinske izbore glasači dobijaju dva listića, na jednom je označeno B (za uti rogas - da), a na drugom A (za antiquo - ne), a za sudske odluke takođe dva listića, s tim što na jednom piše D ili C (condemno - osuđujem) a na drugom L (libero - oslobađam). Glasači prelaze preko jednog mosta da bi spustili listić u urnu. Pre Marija, ti mostovi su bili dovoljno široki da na njima mogu da stoje i uticajne pristalice određenog kandidata. Marije je naredio da se oni suze. Ali mostovi su ostali u upotrebi, jer je to omogućavalo da se kontroliše da li je neki građanin glasao dva puta.

Rimljanin obavlja svoju građansku dužnost

Političke grupacije

U Rimu nisu postojale političke partije u današnjem smislu. Ipak, u vreme Republike razlikujemo dva velika pokreta čiji su pripadnici imali različite stavove. Na jednoj strani optimates (optimati), kojima su pripadali aristokrati (ali ne i svi nobili) i koji su zastupali politički konzervatizam, a na drugoj populares (populari), neprijateljski nastrojeni prema Senatu, u koje su spadali i oni koji su se, da bi vladali, oslanjali na plebs.
Populari se javljaju u III veku pre Hrista, u vreme kada ljudi potekli iz naroda dopiru do najviših krugova vlasti. Razvijaju teorije koje se oslanjaju na grčku filozofiju, ali i na rimsku tradiciju i rado se pozivaju na mitsko zlatno doba kada "sveto siromašno poreklo" nije dozvoljavalo da jedni tlače druge. Zalažu se za besplatnu podelu dobara narodu i predlažu socijalne zakone (na primer, agrarni zakoni braće Grah). Ali, ove ideje, za pojedine ambiciozne ljude koji žele da naprave političku karijeru, istovremeno postaju i sredstvo kojim mogu to da ostvare (Flaminije, Marije, Cina, Katalina, Pompej, Kras i Cezar spadaju u najslavnije).
Zapravo, pre bi trebalo govoriti o grupama koje su sve odane svom vođi (Marijeva grupa ili Cezarova), a te grupe se spajaju u partes. Do toga dolazi zbog prirode odnosa koji međusobno sjedinjuju ljude i mreža stvorenih političkim klijentelizmom koji učvršćuje vezu između klijenata i njihovog pokrovitelja.

Strategija rimske vojske

Vojska koja maršira (agmen) prelazi dnevno 25 kilometara (50 kilometara, pa i više, ako je u pitanju forsirani marš), s oružjem i prtljagom. Ispred vojske idu izvidnice i špijuni. Na čelu vojske i na kraju su konjanici i lako naoružane trupe.

Logori

Vojska podiže utvrđeni logor, koji može da bude privremen ili da postane trajan. Izvidnice biraju mesto u blizini vode, šume i pasišta. Obavlja se obred kojim se određuju granice logora, kao prilikom osnivanja grada. Četvrtast, ili pravougaoni, logor obično ima četiri ulaza (na sredini svake strane) i do njih vode cardo maximus i decumanus maximus, dva glavna puta.

Decumanus maximus (2) povezuje Portu praetoria-u (5), kapiju prema neprijatelju) i decumana (7), kapiju suprotnu od neprijateljeve pozicije

Cardo maximus (3) povezuje kapiju Dextera (4) i levu kapiju (6)

U centru se nalazi forum (1) 

Dve legije obično zauzmu prostor od oko četrdeset hektara (500x800 metara). U centru se nalazi šator generala i vrhovnog štaba i forum, kao u gradu u malom. Logor je zaštićen jarkom koji je širok četiri, a dubok tri metra. Izvađena zemlja omogućava da se podigne nasip u koji se pobada koplje (koje nose vojnici) koje čini ogradu. Unutra se podiže kula, a spolja postavljaju različite klopke koje će usporiti neprijatelja u slučaju opsade.

Rekonstrukcija Viminacijuma, rimskog grada i vojnog logora osnovanog u I veku

Borba

Prvobitna glomazna falanga ustupila je mesto organizaciji u kojoj su legije, koje se nalaze u centru, uokvirene trupama saveznika, a krila čini konjica.

Legija ima deset kohorti

Svaka legija se postavlja u tri linije manipule, raspoređene u kvinkus. Na znak, vojnici bacaju koplje, pre nego što će se upustiti u borbu prsa u prsa, sem ako situacija ne zahteva složenije taktike.

Prikaz falange koja se u koristila u rimskoj vojsci, a koju je prvo koristila makedonska vojska

Opsada

Opsada počinje opkoljavanjem mesta koje treba osvojiti pomoću utvrđenog zaklona (circumvallatio). Za napad vojnici koriste razne ratne sprave, poput katapulta ili baliste, jurišne kule od drveta prekrivene kožom (protiv požara), privremene zaklone radi približavanja, "ovnove" za razbijanje kapija.

Rimska vojna tehnologija koja je služila pri opsadi

Prilaze kopajući i podzemne prolaze kako bi oslabili temelje neprijateljskog utvrđenja. Najzad, kada kreću u napad, da bi se zaštitili od neprijateljskih projektila, stavljeju štitove na glavu i tako formiraju "kornjaču".

Rimska kornjača

Proricanje u Antičkom Rimu

Prvobitni Rimljani su suviše praktičnog duha da bi imali potrebu da proniknu u budućnost. Ta potreba će im se javiti kasnije, tek posle Drugog punskog rata, pod uticajem Grka i stanovnika istočnih zemalja. Italija će tada vrveti od stranaca vidovnjaka i astrologa, željnih da zarade, kako od običnog naroda tako i slavnih ljudi. Biće, u više navrata, proterivani, ali znaće da se nametnu i postanu neophodni čak i carevima.

Jedno tipično rimsko proricanje jeste dijalog sa bogovima. Oni se sa njima savetuju da ne bi prekršili pax deorum, pre nego što započnu bilo koju važniju akciju. Zbog toga treba praviti razliku između predskazanja i čuda.

Predskazanja su znaci odobravanja ili neodobravanja koje bogovi šalju ljudima, u zavisnosti od njihovih dela.  Na primer, posmatra se let ptica (primanje auspicija od strane augura na određenom svetom mestu zvanom templum), ili se posmatra koliko jedu sveti pilići... Haruspici, sveštenici etrurskog porekla, vrlo poštovani u Rimu, odgonetaju volju bogova posmatranjem utrobe žrtvovanih životinja.

Jetra sa instrukcijama za haruspicije  nađena u Etruriji 

Ali, predskazanje će se videti samo ako ljudi žele da ga vide. Rimljani su na taj način čuvali deo slobode koja pripada smrtnicima.

Međutim, čudo ne može da se ignoriše, to je nepredvidiva pojava koja označava gnev bogova (krvava kiša, zemljotres, ili neočekivani pad sa trećeg sprata neke kuće,...). Tada bogove treba "zadovoljiti" da bi se ponovo uspostavio pax deorum. To je možda bila uloga kvindecemvira koji su u sibilskim knjigama (etrurskog porekla, kasnije dopunjenih grčkim proročanstvima) tražili prigodne religijske obrede kojima bi umirili bogove, shodno okolnostima koje je proizvelo čudo.

Seksualnost u Starom Rimu

Promena seksualnog morala kod Rimljana odraz je promena u njihovoj civilizaciji. Tokom prvih vekova, koje karakteriše težak život, muškarac je svemoćan. Kao glava porodice, on je gazda u kući, učesnik zbivanja u gradu i branilac otadžbine. Dakle, samo on ima pravo na zadovoljstvo, koje njegove partnerke moraju da mu pruže. Iako vlada monogamija, on ipak može, i pored svoje supruge, da potraži zadovoljstvo sa kim god želi, mladićem ili devojkom, pod jednim uslovom da ti partneri nisu rođeni slobodni. Roblje i prostitutke (ženske i muške) su tu da zadovolje gospodara. Prisetimo se da u braku nema ljubavi, da je sklopljen iz interesa, sporazumom koji su roditelji ugovorili kad njihova deca nisu imala ni deset godina. Jedina uloga supruge jeste da obezbedi naslednika. Sem toga, supruga mora da dokazuje svoju čednost (pudicitia), dakle, da bude verna svom mužu. Jer svaka preljubnička veza bi uprljala njenu krv i ugrozila čistotu nasledne linije. U najstarije doba, prevareni muž je imao pravo da kazni, čak i smrću, nevernu suprugu i njenog ljubavnika. A u najmanju ruku, bio je to razlog da se supruga otera.

Moral se, pod grčko-istočnjačkim uticajima, postepeno menja, mada opstaju starinski principi. Žena se emancipuje, a pred kraj Republike stiče izvesnu samostalnost. Naučila je da zavodi, a mladići ne uspevaju više da prikriju svoja osećanja. Postaju zavisni od šarma kurtizana, a u I veku posle Hrista počinju da obelodanjuju svoju zaljubljenost i ljubavne patnje. Ovidije je prvi otvoreno rekao da muškarac treba da pruži zadovoljstvo ženi. Ljubavni život krajem Republike i u prvom veku Carstva je vrlo slobodan, tolerantan i javlja se raspusnost poput one koja je postojala u XIII veku. Avgustovi pokušaji da pomoću nekoliko zakona (počev od 28. godine pre Hr.) vrati izgubljeni moral da bi se borio protiv slobodnog načina života i povećao natalitet nisu imali mnogo uticaja. Ljubavna strast, koja je za nekadašnjeg Rimljanina bila degradirajuća i ponižavajuća, jer ga je potčinjavala osobi nad kojom je inače imao vlast i nagonila ga da zaboravi na svoju čast i ugled (dignitas), najednom se obznanjuje i javno iskazuje. Građanin je zaboravio na obaveze koje nameće vrlina (virtus).

Počev od II veka Carstva, novi položaj muškarca i žene u društvu stvara uslove za nastanak bliskosti među supružnicima. Više nije sramota pokazati osećanja. Ali, pod uticajem filozofa, sa jedne, i medicine, sa druge strane, nastaje novi bračni moral. On zahteva uzajamnu vernost supružnika, osuđuje homoseksualnost i naglašava jedini cilj seksualnih odnosa - začeće. Ovim novim paganskim moralom hrišćani se inspirišu više nego onim iz svetih knjiga: on je zapravo rigorozniji od onog u Novom zavetu, jer bolje služi dominaciji klera. Paganski moral iz II veka omogućio je sveštenstvu da izvrši trajni uticaj na duše, koji je zasnovan na pretnji Božijom kaznom.

Što se tiče seksualnosti, Rimljani nisu bili nemoralniji od ostalih naroda. Sledili su različita pravila koja su odgovarala različitim etapama njihovog razvoja, ali su ih u svakom periodu poštovali.