Lov i ribolov u Starom Rimu

Lov i ribolov su početkom klasičnog doba postali vrlo cenjena razonoda.

Lovom su građani počeli da se bave tek u II veku pre Hrista. Pre toga, prezren, lov je bio prepušten robovima, koji su se njime bavili, uglavnom, da bi se rešili štetočina ili za svoje potrebe. Ipak, tokom verskih praznika, ulovili bi neke životinje da bi ih žrtvovali božanstvima, radi zaštite useva (na primer, lisicu tokom Cerialia). U II veku pre Hrista, mladi plemići su otkrili, tokom osvajanja Grčke i Istoka, da je u tim krajevima lov sport, kraljevska privilegija. Kraljevi u Makedoniji i Maloj Aziji bavili su se lovom u ogromnim uređenim lovištima, koja su se zvala „raj“ i koja je opsluživao veliki broj ljudi. Moda je prihvaćena u Italiji i lov je postepeno postao uživanje.

Postojale su dve osnovne vrste lova: venatio, lov na četvoronošce svih veličina (od zeca do medveda, preko divlje svinje i vuka) i ausupium, lov na ptice. Prva vrsta lova obavlja se pešice ili na konjima, i zahteva dobru fizičku kondiciju. Zaštićenih nogu, lovac je naoružan kratkim, širokim mačem, kopljem, praćkom i štapom čiji je vrh od zažiljenog gvožđa. Lov je opasan, čak i za pse koji lovce uvek prate. Posebno obučeni robovi zaduženi su za logistiku. Plen treba najpre uhvatiti u velike mreže (retia) koje životinju učine nepokretnom pre nego što se upuste u opasnu borbu da bi je ubili. Aucupium iziskuje više lukavstva i strpljenja nego snage. Lovac koristi razne zamke i mamce(klopke, oslepljene uhvaćene ptice radi dozivanja), skrivene mreže koje se zatvaraju kanapima, pa čak i trsku premazanu lepkom koju treba uvući u granje u kojem je ptica, pazeći da je pritom ne uplaše.

U vreme Carstva lov postaje spektakl i odvija se u amfiteatru gde je brižljivo rekonstruisan egzotični pejzaž. Zamisao je nastala još u doba Republike (186. godine pre Hr. u doba konzula Fulvija Nobiliora), ali se istinski razvila tek u tim velikim zdanjima u kojima je bilo mogućno gledaoca u mašti preneti u afričke i azijske predele. U Areni prikazuju i love neuobičajene životinje, a ponekad editor ludi nudi i prizor međusobne borve životinja. Priređivanje igara sa egzotičnim životinjama iziskuje ogromnu organizaciju: hvataje zveri i njihov transport do Rima, uz minimalne gubitke. Ponekad i sam car ulazi u arenu da bi naglasio svoj prestiž ili potvrdio virtus (Tiberije, Neron, Komod,...).

Ribolov je, pre svega, zanimanje svih onih koji Rimljane snabdevaju ribom, koja je vrlo cenjena u ishrani. Takođe je i razonoda koja opušta. Pojedini bogataši voleli su da pecaju kroz prozor svojih vila smeštenih tik uz more! Ciceron je uživao u miru koje pruža pecanje u barci, zaštićen šeširom širokog oboda.

 Rimljani su koristili udicu i mamac za sitniji ulov, ali i mreže sa plovcima koje su vukli čamcima. Koristili su i koševe i trozupce za krupne ribe poput tune. Voleli su i školjke. Imati na svom posedu slatkovodni ribnjak ili – još bolje, sa morskom vodom  - predstavljalo je neospornu oznaku prestiža, kao što je gajenje ptica u volijerama u sopstvenim vrtovima omogućavalo da se gostima pokaže živo ono što će kasnije, znalački pripremljeno, naći u svom tanjiru.