Kaligula

Car šizofrenik

Rimsko carstvo je odahnulo i radost je zavladala kada je 37. godine n.e. umro car Tiberije. Tiberije, koji je proveo godine u dobrovoljnom egzilu na ostrvu Kapri, postao je oličenje straha i prezira zbog okrutnih egzekucija onih ljudi iz rimske vojske koji sui h kritikovali.

Sve je govorilo da će sa njegovim mladim naslednikom početi zlato doba. Narod je bio zaslepljen Gajem Cezarom i njegovim porodičnim vezama, a Senat mu je u ruke predao do tada nezabeleženu moć. U naredne četiri godine, šizofrenični imperator iskoristiće tu moć da bi terorisao, silovao i ubijao sa sadističkim oduševljenjem. Dve hiljade godina kasnije, njegov seksualni život će i dalje važiti za simbol izopačenosti. Uživao je u mučenju, zahtevao laganu i bolnu egzekuciju za vreme dok je obedovao. Prema muškarcima, ženama, pa čak i prema celome Carstvu ophodio se kao prema svojim igračkama, dok je preuzimao niz koraka, sve bizarnijih jedan od drugog, kako bi podilazio sopstvenom egu. Kaligula će, najzad, i samog sebe proglasio Bogom.

Gaj Julije Cezar rođen je 12. godine n.e., u najmoćnijoj porodivi u Rimskom carstvu.Njegov otac, Germanik, bio je ratni heroj, a bila mu je poverena Severna granica Carstva. Majka Agripina bila je unuka imperatora Avgusta, i bila je ambiciozna. Nije imala dlake na jeziku. Germanik je često vodio svog malog sina Gaja u ratne pohode, a legionari su prihvatili dete, razmazili ga i proglasili svojom srećnom maskotom. Nosio je majušnu legionarsku uniform, upotpunjenu čizmama lične izrade koje su se nazivale caligae (caliga – vojnička čizma, čizmica) po kojima je i zaradio svoj nadimak, Kaligula, i koji će postepeno zamrzeti.

Caligae, cipele kakve su nosili rimski vojnici

Kaligulin otac Germanik bio je više neodoljiv nego što je bio talentovani vojnik, za razliku od sve surovijeg Tiberija. Manje vojničke pobede doprinele su da Tiberije zadobije veliku podršku naroda. Ali, Germanikova briljantna reputacija postal je opasnost za cara. U maju, 17. godine n.e., Germanik je opozvan sa fronta.Povratak u Rim bio je veličanstven, sa robovima i opljačkanim dobrima kao ratnim plenom. Germanik se nalazio na čelu trijumfalne povorke, u trijumfalnim kolima pored njega nalazio se četvorogodišni sin Kaligula, takođe obasipan obožavanjem kojim je masa darivala njegovog oca. Porodica je imala vrlo malo vremena da uživa u njegovoj slavi jer je, dve godine kasnije, Germanik umro. Njegova bolna i lagana smrt pokazivala je sve simptome trovanja – a Germanik je verovao da je za to odgovoran car Tiberije. I Agripina je verovala isto i, ohrabrena ogromnom tugom naroda, optužila je javno Tiberija da joj je ubio muža, objavljujući da je njena cela porodica određena da bude uništena. Nije bila daleko od istine, ali su njena arogancija i spremnost da kaže u lice ono što misli bili, zapravo, uzrok sopstvene propasti.

Agripina i dvojica starijih sinova, Neron i Druz, bili su uhapšeni i optuženi kao neprijatelji države. Neron je bio primoran das am sebi prereže grlo, dok su Druz i Agripina prepušteni izgladnjivanju na smrt.

Bista Agripine, Kaliguline majke

 U detinjstvu, Kaligula je imao pred očima ceo jedan katalog smrti, egzila i zverskih poniženja koji su bili nametnuti ljudima iz njegove najbliže okoline.

Ipak, kao najmlađi sin, bio je pošteđen. Kaliugulu su poslali kod njegove bake Antonije. Za razliku od eksplozivne Agripine , Antoniju su godine koje je provela u samom srcu carskog dvora naučile diplomatiji i lukavosti. Tinejdžer nestabilne ličnosti, međutim, započeo je incestuoznu vezu sa svoje dve sestre, iako će mlađa, Druzila, postati glavni predmet njegove seksualne opsesije. 

Novac sa likom Kaligule. zadnja strana prikazuje njegove sestre

U 31. n.e., Kaligulin život će dobiti dramatičan preokret. Sa devetnaest godina, primiće carski dekret po kojem je trebalo da se pridruži ostarelome Tiberiju na ostrvu Kapri. Tiberije se na Kapri povukao 26. godine i za to vreme ostrvo će postati čuvereno po okrutnosti i razvratu. Kada bi se Tiberije zasitio ljudi, oni su bili bacani sa stena i ubijani.

Kaligula je morao da kao gost živi na Kapriju tokom šest godina, sa čovekom koji je bio odgovoran za istrebljenje njegove porodice, a da pritom ne pokaže ni jednu trunku zla. Kaligula je igrao igru preživljavanja ali je, pored svega toga, pri ruci imao i mnogo toga čime je i sam mogao da se zabavi. Posedovao je jaku crtu mladalačke ekstravagancije i veliku sklonost ka seksualnim avanturama. Ako su stariji ljudi oko njega i procenjivali da će, kada dođe vreme da kao odrastao muškarac preuzme odgovornosti cara, takvo njegovo ponašanje prestati, na žalost su se i te kako varali. Njegovi mladalački ekcesi bili su samo maska za psihičko oboljenje koje je izronilo na površinu kada je dobio punu moć. Kaligulin biograf Svetonije je zapisao: “Već je tada odao svoju krvoločnu i gadnu prirodu. S najvećim uživanjem prisustvovao bi mučenju osuđenih. Noću bi obukao neki plašt i navukao na glavu vlasulju, pa pijančio i bludničio po krčmama.” Međutim, Kaligula je vreme koje je provodio na Kapriju iskoristio i da stvori izuzetno jake politčke veze. Stvorio je moćni strategijski savez sa Makronom koji je bio zapovednik carske telesne straže. Makron je bio veteran politike nasilja. Kao Tiberijeva desna ruka nadgledao jezloglasna suđenja i egzekucije za vreme njegove vladavine. U Kaliguli je video nežniji duh. Savez je zacementiran dogovorom između dvojice muškaraca, prema kojem je Kaligula dobio dopuštenje da može da spava sa Makronovom ženom Enijom.

Tiberije, međutim, nije imao nedoumica u vezi sa karakterom svog gosta koji je došao na duže vreme kod njega. On je prorokovao krvoproliće. U 35. godini n.e. Kaligula je imenovan za naslednika Gemela, Tiberijevog unuka.  Zagrlivši dete, Tiberije je rekao Kaliguli: “Ti ćeš biti taj koji će ga ubiti, ali će drugi ubiti tebe.”

Ali, careve ruke bile su vezane. Kao Germanikov sin, Kaligula je bio strahovito popularan, a sa Makronom uz sebe imao je i podršku carske vojske. Tiberije nije imao druge nego dag a unapredi. Germanikova prerana smrt još više je ojačala nezadovoljstvo prema Tiberiju i stvorila legendu o Germanikovim nadljudskim kvalitetima, koja se sada prenela na njegovog najmlađeg sina, Kaligulu.

Tiberije je umrio, neožaljen, 16. marta 37. godine.  Pod vođstvom Makrona, Senat je odbacio imperatorov testament, sa objašnjenjem dag a je pisao pomračenog uma. Carstvo je predao u ruke Kaliguli, koji je Gemelovu mladost i nezrelost  podvukao još više time što ga je usvojio. Gemel nije imao nikakvog učešća u vladavini carstvom, i u roku od godinu dana on je ubijen.

Na oduševljenje Rima, Germanikov sin je tada imao potpunu vlast nad celim carstvom. Postoji priča prema kojoj je za prve tri godine svoje vladavine u celome carstvu više od 160.000 ljudi bilo žrtvovano u njegovu čast. Grad Rim je slavio završetak vladavine u koju je viša klasa mrzela zbog poreza, a niža zbog surovosti.

Novi car bio je visok, bleda lica, krunog tela I slabih udova, upalih očiju i retke kose. Svakom je bilo zabranjeno da, ako bi se našao na nekoj visini kada bi prolazio Kaligula, gleda dole u njega, a muškarci koji su imali gustu kosu bili su vrlo često primoravani da je obriju. Bio je i rutav, a svako pominjanje jarčeva u njegovoj blizini bilo je zločin za koji je sledila kazna smrću.

Kaligulina bista. Originalne boje su  rekonstruisane na osnovu čestica zaglavljenih u mermeru

Ali, Kaligulina tiranska megalomanija je tek trebalo da se iskaže u punoj svetlosti. Za prvo vreme, Senat je njime bio oduševljen, baš koliko i narod. U toku od nekoliko sati od svog povratka u Rim, mladi car je bio nagrađen „vlašću i autoritetom u svemu postojećem“. U stvari, Kaligulina ovlašćenja su bila uistinu ogromna; takva je u svoje vreme imao jedino veliki Avgust.

Prvih šest meseci Kaliguline vladavine bili su spektakularni period „medenog meseca“ sa Rimljanima. Kaligula je brzo stekao njihovu ljubav tako što se  odrekao velikog dela Tiberijevog trezora vraćanjem poreza i bonusima u gotovini, namenjenim vojnicima u rimskom garnizonu. Mala bogatstva otišla su u ruke vojnika u koje je imao najviše poverenja, posebno plećatih Germana koji su predstavljali njegovu ličnu telesnu stražu.

Ne obraćajući pažnju i prezrivo se ophodeći prema zabrinutim senatorma koji su ga upozoravali da će bankrotirati carska blagajna, a i on sam, Kaligula je počeo i da bespoštedno rasipa ogromne sume novca na krvave cirkuške rituale u rimskim amfiteatrima. Sa svih strana Carstva, po šumama i pustinjama, hvatana je opasna menažerija lavova, pantera, slonova i medveda, da bi bila dovedena u Rim i krvoločno ubijana „u lovu“ na sceni, u arenama, na opšte oduševljenje gledalaca.

Cena koja je plaćana gladijatorima i vozačima dvokolica bila je dvostruka, pa čak i trostruka, samo da bi se ohrabrili da se između sebe bore na život i smrt. Takve predstave su oduzimale strah svojom nastranošću, publika ih je bogato nagrađivala pljeskanjem i oduševljenjem, a Kaligulu su uzdigle kao cara kojem se valja diviti i kojem se mora aplaudirati.

Rimska elita bila je, štaviše, ubeđena da će biti stavljenja tačka i na suđenja koja je Tiberije organizovao za izdaju jer je Kaligula jednim herojskim gestom, pred očima svih, pocepao Tiberijevu dokumentaciju. Na olakšanje Senata, Kaligula je takođe objavio da neće kažnjavati one koji su bili umešani u smrt njegove majke i braće, i amnestirao sve Rimljane koji su bili zatvoreni u Tiberijevo vreme. Vešt govornik, dao je u opštim crtama program saradnje sa Senatom, i za to dobio ekstatičan aplauz.

Ali, Kaligulina porodica nije bila potpuno zaboravljena, i njegovi mrtvi roditelji bili su obasuti počastima. Uz sve to, njegova baba i tri sestre proizvedene su u vestalske device (što je bilo posebno ironično s obzirom da je Kaligula održavao redovne incestuozne odnose sa svojim sestrama) a, što se nikada do tada nije desilo, iskovan je i novac sa njihovim likovima. To je već bio rani upozoravajući znak Kaligulinog ega – neprimećen u Rimu, izbezumljenom od sreće.

Za manje od godinu dana, Kaligula je potrošio dve i po milijarde sestercija, koliko je Tiberije uštedeo tokom dugih godna pažljivog ekonomisanja. Ali, zlatni period je doprineo još većem poremećaju Kaliguline psihe. Ogromna moć i obožavanje toliko su ga poneli ka prelomnoj tački i, pre nego što je letu došao kraj, Kaligula je doživeo fizički i psihički slom. Mesec dana je lebdeo između života i smrti. Njegovo stanje izazvalo je šok sažaljenja, i hiljade saosećajnih Rimljana su danonoćno bdele ispred carske palate. Sav saobraćaj bojnim kolima, kočijama i ručnim kolicima, kao i zvuci muzike i žamor pijaca bili su zabranjeni u krugu prečnika od blizu osam stotina metara, dok su se stanovnici molili za Kaligulino ozdravljenje. Rimljani visokog ranga nudili su da se bore kao gladijatori, ili čak i da žrtvuju sopstvene živote, samo da cara smrt poštedi.

Najzad je Kaligula povretio punu svest – bio je slab, ali se oporavljao iz dana u dan. Pozvavši svoje prijatelje i porodicu, poverio se: „Nisam bio bolestan, samo sam se ponovo rodio, kao Bog.“ Od tog trenutka Kaligulina vladavina dobija sasvim drugačiji tok. Postao je još veći tiranin i još više ekscentričan, shvatajući kako je mogao da prođe, i uhvatio ga je strah kako će ga neko ubiti. Iz Kaligulinog straha umnožavala se okrutnost. Do kraja svog života, Kaligula će patiti od noćnih mora i nesanice, i često će lutati do zore kroz hodnike svoje palate.

Čim se oporavio, Kaligula je potražio ljude koji su se ponudili da budu žrtvovani za njega. Muškarac koji je obećao da će se boriti kao gladijator bio je primoran da ispuni svoj zavet. Kaligula je gledao dok se on borio i nije ga oslobodio sve dok ovaj nije pobedio u borbi i ponovo preklinjao da ga car poštedi. Drugog je čoveka, pošto je obećao da će za Kaligulu poginuti, ako zatreba, piše Svetonije, Kaligula podsetio na zadatu reč. Ali, kako je ovaj oklevao, bio je predat svojim robovima koji su morali da ga vode ulicama, okićenog svetim venčićima, a onda su ga, na kraju, zavitlali sa gradskog bedema. Kaligula je naredio i niz igara da proslavi svoje ozdravljenje. Rimski Pazar i trgovina gotovo da su prepolovljeni jer je dan za danom proglašavan za državni praznik, ali krvavi cirkus je uzeo i svoj danak i od Kaligule. Vrednost novca je pala, i jednog dana, kada su se u areni našli slabi, neuhranjeni lavovi i sredovečni gladijatori, publika je urlala i negodovala protiv Kaligule.

Ludi car nije oklevao. One koji su predvodili i bili najglasniji uhvatila je garda, i odvukla u ćelije koje su se nalazile ispod arene. Odsečeni su im jezici i , dok su se gušili u sopstvenoj krvi, bili su prmorani da uđu u arenu i da se bore sa podivljalim životinjama. Rimljani su bili preneraženi, ali je Kaligula u svemu beskrajno uživao, aplaudirajući sve dok mu se i poslednji koji mu se podsmevao nije bio pojeden.  Duh dobre volje je iščilio, i čim je povratio svoju snagu Kaligula se ustremio na bliske rođake i na dotadašnje prijatelje. Gemel je bio optužen da je planirao ubistvo Kaligule. Osamnaestogodišnjem mladiću bio je predat mač u rke, i bilo mu je pokazano kako a izvrši samoubistvo. Onda se Kaligula okrenuo ka svom tastu Silanu. Starac je bio optužen za izdaju, pošto je odbio da Kaligulu prati na putovanju brodom. Silan je bio primoran da sam sebi britvom prereže grkljan. Čak su i Kaliguline surove pristaše pale kao žrtve njegovog novog raspoloženja. Makronove savete njegov štićenik je odbio sa odurnošću. Makron je sada bio optužen za prostituisanje sopstvene žene, Enije, one koja je bila Kaligulina ljubavnica. Oboma je naređeno da izvrše samoubistvo.

Sa Makronovim odlaskom, nije više bilo nikoga ko bi uticao na Kaligulino ponašanje. Ako je rimska elita možda i verovala da će mljadog imperatora moći da modelira prema sopstvenim željama, uskoro joj je postalo jasno da Kaligula ima sopstveni plan. Iza smrti Gemela, Silana i Makrona  sledio je talas egzekucijaMakronovih pristaša. Nad svakim čovekom koji je imalo bio pod sumnjom da je nelojalan, istog je časa izvršena smrtna presuda. Nadzornik igara i borbi životinja bio je danima šiban lancima u Kaligulinom prisustvu, da bi na kraju bio ubijen samo zato sto je Kaliguli smetao miris gangrenoznog tkiva.

Pod Kaligulom, zakon je postao samo instrument mučenja. Kada bi neko izjavio da je nevin, Kaligula bi zahtevao odlaganje egzekucije, da bi mu se pre nje odsekao jezik. Kaligula je tražio i da porodica žrtve posatra ubijanja; kada se jedan otac izvinio da ne može, jer je bolestan, Kaligula je po njega poslao svoju nosiljku. Drugom ocu je naredio da večera s njim, pošto je pre toga satima gledao laganu smrt svog sina.

Ali, imperator je, naređivao i egzekucije iz finansijskih motiva – najefikasnija shema zarade bila je zasnivana na zastrašnjivanju.  Pokrenuo je niz izmišljenih optužbi protiv najboljih građana Rima, a za kaznu su im oduzeta njihova ogromna imanja i bogatstva. Plaćenici koji su svedočili u korist lažnih dokaza dobili su za to svega nekoliko zlatnih novčića.

Kaligula je pio bisere istopljene u vinskom sirćetu, i voleo da se valja u gomilama zlata. Njegovo predavanje uživanjima bilo je finansirano iz fondova novih poreza na hranu, na sudske parnice i na prostituciju. Novac je pozajmljivan sa kamatom, a Kaligula je terao ljude da imovinu testamentom prepišu njemu, da bi ih posle toga ubijao. Testamente je proglašavao ništavim, ako nisu glasili na njegovo ime, jednom prilikom, kada je jedan navodno bogat čovek konačno umro, a ispostavilo se da nije imao ni prebijene pare, Kaligula je prokomentarisao, „Oh, bože, džaba je umro.“ Svetonije svedoči kako je Kaligula imao seks sa zatvorenicima, senatorima, i članovima svoje porodice. I to mu je prešlo u najobičniju naviku. Za vreme gozbe stavljao ih je kraj sebe za sofru, u prisustvu svoje žene.“

Kaligulino „osećanje za humor“ pokazalo je samo u kojoj meri je on bio opsednut tamnom senkom moći svoje vlasti. „Kad god bi ljubio u vrat svoju ženu ili ljubavnicu, rekao bi:“Samo jedna moja zapovest i smesta bi pala glava sa tog lepog vrata.““ Za vreme jedne gozbe, kada se nasmejao, konzuli koji su bili pored njega zapitali su ga zašto se smeje, a on im je odgovorio da se smeje zato što je pomislio kako je dovoljno da samo namigne okom pa da im obojici odleti glava. Insistirao je da se njegovom omiljenom konju Incitatu da titula konzula, i životinju je ogrnuo ogrlicom od dragog kamenja, izgradio mu je mermernu staju sa jaslama od slonovače i načinio sveštenikom u svom hramu.

Beskrajna vlast koju je imao omogućila mu je neograničeno izmotavanje, ali u junu 38. godine n.e., potresen smrću svoje najmlađe sestre Druzile, Kaligula je pokrenuo još bizarniju kampanju – proglašavanja sestre za boginju. Uobičajena praksa je bila da se imperator obožava posle svoje smrti, ali Druzila je bila žena potpuno nevažna svakome, osim Kaliguli. Tokom nametnutog perioda javnog oplakivanja, u celome Carstvu je bila uvreda nasmejati se, kupati se ili porodično obedovati. Kaligula je naredio da se zlatni Druzilin kip postavi u samom Senatu, a posebno sveštenstvo, oba pola, bilo je određeno da neguje njen kult.

Druzila, najmlađa sestra i ljubavnica Kaligule 

U roku od nekoliko dana, žalošću ophrvan brat se i po treći put oženio. Kaligulu su neodoljivo privlačile žene koje nije mogao da poseduje. Kaligulina prva žena umrla je na porođaju, ali se od druge Livije Orestile, ukradene mladoženji na samom venčanju, vrlo brzo razveo. Sada je napravio novi izbor.

Lolija Paulina bila je izuzetno bogata žena, i već udata. Kaligula je naterao njenog muža da je se odrekne. I pnovo se, i nje, vrlo brzo zasitio, i kroz nekoliko nedelja razveo. Ali, naredio joj je da više nikada ne sme da bude ni sa jednim muškarcem, osudivši je na celibat do smrti.

Tek je četvrta žena, Cezonija, sa kojom se oženio 39. godine n.e. bila je u svemu njemu srodna duša. Bila je promiskuitetna, imala je reputaciju ekstravagantne žene, a Kaligulino oduševljenje njom bilo je tako snažno da ju je pred svoje prijatelje izvodio potpuno nagu. Cezonija će mu roditi jedino dete, Druzilu, nazvanu po njegovoj mrtvoj sestri, iako je sumnjivo da li je Kaligula zaista otac tog deteta.

Za manje od dve godine otkako je postao car, Kaligulino autokratsko ponašanje počelo je da ozbiljno zabrinjava Senat.mkako su nade za mirnu i stabilnu vladavinu nestale, počela su već prva komešanja protiv carske vlasti. Kaligulin šurak Lepid počeo je da smišlja plan sa Agripinom, majkom budućeg cara Nerona, i komandanta carske vojske. Ali, njihovi su se planovi izjalovili. Sve su glasnije bile priče o zaverama koje su nastajale u samom Senatu. Kaligulin odgovor bio je nemilosrdan. Početkom 39. godine n.e. umarširao je u palatu Senata, i dramskim glasom varvarski optužio svoje senatore.

Označivši ih hipokritama, otkrio je da je lagao o tome da je uništio dokaz o smrti svoje majke i svoje braće. Sve prisutne je optužio da su bili doušnici. Rekao je da mu je postalo jasno da oni mogu da izdaju i njega, kao što su izdali Tiberija. Zato je obećao da će, kada već nema ništa od toga što im podilazi, sada probati da vlada uz pomoć straha. Znajući da je Kaligula spreman na sve, peplašeni članovi Senata bili su primorani da se slože da se ponovo pokrenu suđenja za izdaju koja je započeo Tiberije. Od tog časa, pretnja da će biti optuženi i da će biti pogubljeni neprestano se nadvijala nad njima.

Kaligulino ponižavanje senatora postaće shema koja će obeležiti njegovu vlast. Oni koji su nekada zauzimali najviša mesta, sada su morali da obučeni u svoje toge kilometrima trče uz Kaligulina borna kola. Drugi su pozvani na večeru sa carem , da bi bili ostavljeni da čekaju dok bi Kaligula jednu od žena svojih gostiju odvodio u sporedne odaje. Po povratku, gostima koji bi ostali prepričavao bi njene seksualne sposobnosti.

Kaligulino ponašanje u Senatu nije ostavilo ni trunku sumnje o tome ko drži vrhovnu vlast. Ali, u toku iste godine, nešto kasnije, smislio je grandiozni plan kojim je trebao da impresionira ostatak Italije.

Kada je bio mali, Kaliguli je jedan čitač sudbine rekao da ima šanse da postane imperator taman koliko i da ostane suv posle prelaska Napuljskog zaliva. Sada je Kaligula odlučio da dokaže da prorok nije bio u pravu. Pet kilometara vode deli Puteoli od Baje, iznad Napuljskog zaliva, i Kaligula je podigao privremeni pontonski most preko njega. Tokom dva dana, obučen u gornji deo oklopa Aleksandra Makedonskog, i ogrnut zlatnim ogrtačem ukrašenim dragim kamenjem, jahao je gore-dole, u pratnji svoje svite, vojnika i zatvorenika. Mirno more ubedilo ga je da mu se čak i bog Neptun divi.

Drugog dana, Kaligula se popeo na platformu koja se nalazila na sredini mosta, da bi se dičio onome što je učinio. Slavlje je nastavljeno do duboko u noć, i jedan broj onih koji su bili poneseni ushićenjem se utopio. Sada je trezor bio gotovo na ivici bankrota. Kaligulini stražari su opkoljavali na ulicama obične građane, i primoravali ih da iz torbi izbace i poslednji novčić kojim je trebalo da daju doprinos imperatoru. Sakriti ga značilo je smrt na licu mesta. Onda je Kaligula objavio da je otvorio bordel u palati. Uglednim senatorima je bilo naređeno da dođu i da na silu učestvuju u seksualnim orgijama: prethodno su morali da plate ulaz u visini od 1000 zlatnika, i da dovedu svoje žene i kćerke kako bi i one moge da rade kao prostitutke.

U prve tri godine, Kaligula se sudario samo sa Rimom, ali krajem39.g.n.e. proširio je svoju mrežu. Imperstor je počeo da veruje da može da može da zaseni vojne uspehe svog oca. Odlučio je da proširi granice svog carstva u Germaniji i u Britaniji. Prvi put posle pedeset godina jedan će car napustiti Italiju – Kaligulin plan bio je da se vrati u nju ovenčan slavom.

U stvarnosti, njegovi su planovi više ličili na farsu. Kaligulin odlazak u bitku bio je vrlo komforan. Sa ogromnom svitom, prolazio je kroz grad koji je prethodno bio dobro pripremljen i pročišćen, a poziv na večeru sa carem gradski velikodostojnici imali su da plati. Postoje izveštaji u kojima stoji da je izvestan broj tih zvaničnika i ubijen, a da im je vlasništvo konfiskovano.

Hroničari su zabeležili da je jednom prilikom Kaligula bacao kockice i, otkrivši da nema novca, zatražio je da mu se donese popis stanovništva Gala. Onda je naredio da se najbogatiji Gali ubiju. Okrenuvši se prema svojim saigračima, rekao je: „Dok vi igrate za sitniš, ja sam digao 150 miliona.“

Kaligula je do granice Germanije stigao početkom 40.g.n.e. ali, uprkos tome što je neprijatelj bio tako blizu, nije ni zakoračio na njenu teritoriju. U jednom ne tako značajnom sukobu, njegove su legije zarobile blizu 1000 ljudi. Kaligula je izabrao oko 300 njih koje je trebalo poslati u Rim +, a onda je naredio da se preostali poređaju  u liniji na samoj ivici brda. Na oba kraja nalazio se pojedan ćelavi zarobljenik. Zadovoljan što ima dovoljno uhvaćenih neprijatelja sa kojima bi mogao da se trijumfalno vrati u Rim, naredio je svojim legionarima da „... ubiju svakog čoveka, od ćelave do ćelave glave.“ U međuvremenu, u Rimu, Senat je dobijao izveštaje o tome kako Kaligula „ratuje... i izložen je strašnim opasnostima.“

Posle Germanije, Kaligula je krenuo prema Britaniji, i u svakako najneverovatniju epizodu svoje vladavine.

Ulogorivši se ispred bulonjske luke, naredio je svojoj obeshrabrenoj i nervoznoj vojsci da se postroji na plaži. Rimski strelci su stali u liniji na samoj obali vode. Teški katapulti i sprave nalik praćkama za gađanje kamenjem bili su dovučeni i postavljeni na peščana brdašca, dok su desno i levo krilo činile trupe konjice. Sve oči bile su uprte ka horizontu, očekujući pojavljivanje neprijatelja iz daljine.

Onda je Kaligula ustao u svoj carskoj veličini, uzjahao konja i došao do plićaka. Isukao je svoj mač, i glasom koji je ledio krv u žilama stao je da uzvikuje kletve i reči osvete upućene bogu mora, Neptunu. Vojnici su posmatrali dok je Kaligula mačem sekao po morskoj peni, naređujući pešadiji da krene u napad. Plićak je bio probadan mačevima, a konjica je uletala i izletala iz talasića.

„A sada plen!“ uzvikivao je naredbe Kaligula i svaki je vojnik počeo da pretražuje ivicu mora – skupljajući školjke u nedra i u šlemove. „Vikao je: „To je plen, koji ste oteli okeanu. Njime ćete ukrasiti Kapitol i Palatin.““ Moćni rimski legionari bili su svedeni na klovnove svog ludog cara.

Kaligulini snovi o osvajanju bili su frustrirajući, i on je bio besan. Umesto svoje neprijatelje, Kaligula je svoje podanike i vojnike ubacio u haotično stanje. Vratio se u Rim, sa Germanskim zarobljenicima koji su bili pohvatani usput sa šačicom Brita koje je zarobio sa jednog trgovačkog broda kraj Bulonja i tonama školjki. Na  povratku, u maju 40.g.n.e. Kaligula se sreo sa delegacijom koju je poslao Senat, i koju je predvodio njegov ujak Klaudije. Oni su došli da mu prenesu čestitke, ali Kaligula nije bio raspoložen da ih sluša. „Na putu ga dočekaše izaslanici Senata, moleći ga da stigne što pre. On povika „Da, doći ću, i ovo sa mnom.““ Pa se udari nekoliko puta po balčaku mača.

Šokiranoj delegaciji Senata saopštio je da se vraća „onima koji ga žele“ – narodu – a ne Senatu. Kaligula je tražio žrtvenu jagnjad, i senatori su bili više nego jasan izbor. Testirajući njihovu lojalnost do kraja, zatražio je d njih da ga priznaju ne kao vrhovnog vođu, već kao boga.

No, i pored toga, zavere protiv Kaligule sve su više uzimale maha.

U osvit njegove bolesti, Kaligula je uživao da oblači posebne kostime. Često je nosio ženske haljine, ali se ne tako retko pojavljivao u javnosti  obučen kao polubog, Herkul, Apolon, Bahus, Kastor i Poluks. Kako je njegovo ludilo napredovalo, tako se sve više približavalo vrhovnim bogovima: Hermesu, Apolonu i Marsu. Često je bio viđen sa zlatnom bradom, sa munjom u ruci, ili sa trozupcem i štapom, što je bilo obeležje bogova. Vrlo često je bio obučen i kao boginja, Venera, Junona ili Dijana. Sredinom 40.g.n.e. Kaligulina opsednutost božanskim bila je nekontrolisana. Kao sin boga Sunca, udvarao se Mesecu, i objavljivao kako prijateljuje sa bogovima. Razgovarao bi sa Jupiterom, nazivajući ga bratom. Bespomoćni Senat mogao je samo da gleda, dok je Kaligula naređivao da mu se u samom srcu Rima podigne hram. Bogati plemići, uključujući i njegovog ujaka Klaudija, bili su primorani da plate ogromne sume, za izgradnju tog hrama. Onda je Kaligula jedan deo svoje palate proširio pravo do foruma, uključujući i hram Kastora i Poluksa kao svoj sopstveni.

Hram Katora i Poluksa do čijeg aneksa se protezala imperatorova palata 

 Iscrtao je i planove prema kojima su glave svih statua bogova koji su se nalazile u Rimu imale da budu zamenjene, i da umesto njih budu postavljene njegove glave.

Proveo je celu 40.g.n.e. pripremajući se da bude bog. Poslao je po najbolje mađioničare iz celoga Carstva, da bi zajedno sa carem proveli više nedelja u zamračenoj prostoriji, otkrivajući mu najskrivenije tajne svoje veštine. Na završnoj ceremoniji, oni su napravili krug oko njega, i na mnogim jezicima zapevajući neobične napeve, carevo nago telo su ispunili moćnim arkanama.

Pred kraj iste godine, Kaligulina demonstracija moći počela je već da opasno preti sigurnosti celoga Carstva. Izazvao je bes zahtevom da se Jerusalimski hram pretvori u carsko svetilište u kojem bi bila postavljena ogromna statua njega samog. Odbijanje da se to učini Kaligula je shvatio kao akt vrlo ozbiljne neposlušnosti, i naredio da se ubiju svi oni koji s mu se suprotstavili. Jedino su takt i diplomatija lokalnog guvernera sprečili da izbiju veliki nemiri. Shvatajući da će to obezboženje prouzrokovati bes, Publije Petronije je zaustavio skulptore. Bila je to akcija koja ga je mogla stajati glave, ali u vreme kada je već do njega stigla odluka o smrtnoj kazni, Kaligula je već bio mrtav.

Dvadeset četvrtog januara 41.g.n.e., poslednjeg dana dvorskih igara, Kaligula je izboden na smrt dok se vraćao iz pozorišta. Među ubicama nalazili su se i članovi njegove porodice, i pripadnici lične telesne straže čiji je zadatak bio da ga čuvaju. Fatalni udarac zadao mu je Kasije Cerea, čovek kome se Kaligula otvoreno podsmevao na dvoru smatrajući ga mekušcem. Bilo je to brutalno i divlje ubistvo, a telo je ostavljeno onako, izbodeno sa više od trideset uboda.

Konspiratori su onda izbrisali sve tragove svoga cara. Kaligulina žena Cezonija bila je uhvaćena, i isto izbodena na smrt. Druzilu, njihovu dvogodišnju kćerkicu, podigao je jedan vojnik i ubio tako što je njom nemilosrdno udarao o zid. Kada je otkriven iza zavese gde se skrivao prestravljen, Klaudije je bio ubeđen da je i on na spisku da bude ubijen. Umesto toga, odveden je u pretorijanski logor, gde je vrlo ozbiljno proglašen za cara. U Senatu je ponovo počelo slavlje.

Kaligula je živeo dvadeset i devet, a vladao tri godine i jedanaest meseci. U velikim analima surovosti, vladavina imperatora Kaligule ističe se briljantnošću i sjajem. Za razliku od dela koje su vršile gotovo sve autokratije u mračnoj istoriji masovnih klanica, Kaligulina tiranije je bila sprovođena vrhunskom devijantnošću i kapricioznošću, i nalik je ogromnom performansu čije su glavne odlike bile bestijalnost, brutalnost, seksualni ekscesi i perverzija.

Legenda o stvaranju Rima i realnost

Legenda

Predanje kaže da je vučica spasila život Romulu i Remu nakon što su u korpi pušteni niz Tibar 

Posle što je sa ocem Anhisom i svojim Penatima napustio Troju u plamenu, Eneja dugo luta Mediteranom pre nego što je stigao u Lacij, gde se ženi Lavinijom, kćerkom kralja Latina. On osniva Lavinij. Njegov sin osniva Albu Longu, kojom vlada njegovih dvanaest naslednika. Zatim dolazi Numitor, otac Reje Silvije. Amulije, Numitorov brat, preotima vlast, a svoju bratanicu postavlja za vestalku, da ne bi imala potomstva. Ali, u devojku se zaljubljuje bog Mars i oplođuje je, uzevši oblik zlatne kiše. Rađaju se tako blizanci, Romul i Rem, i Amulije naređuje da se deca utope u Tibru. Nabujala reka ih je izbacila na obalu, u pećinu Luperkal, u podnožju Palatina. Prvo ih je podojila vučica, a zatim ih je prihvatio pastir Faustul. Romul i Rem izrastaju u snažne mladiće. Posle jedne tuče sa momcima iz Albe, vode ih pred Numitora i on ih prepoznaje. Blizanci ponovo postavljaju svog dedu na presto, a zatim se vraćaju na mesto na kojem su odrasli i tamo osnivaju grad. Romul se uspinje na Palatin, a Rem na Aventin da bi sačekali auspicije. Obojica su zahtevala prvenstvo i, posle svađe, Romul dok Rem prokopava svetu brazdu oko Palatina, ubija svog brata. Ove priče se nalaze kod Vergilija i Tita Livija, ali postoje i druge varijante.

Mapa Rima u vreme Romula kada su zidine bile u obliku kvadrata

Prvi vladar Rima mora da vodi nekoliko ratova protiv suseda, naročito protiv Sabinjana, kojima su Rimljani oteli kćeri da bi sebi obezbedili potomstvo. Najzad je primoran da se udruži sa kraljem Sabinjana, Titom Tacijem. Romul misteriozno nestaje, tokom jedne oluje, kroz Kozje močvare. Njegov naslednik, Sabinjanin Numa, organizuje religiozni život i organizuje kolegije sveštenika. Takođe vrši reformu kalendara. I njega nasleđuje Sabinjanin, izuzetno ratoborni Tul Hostilije. Za vreme njegove vladavine, tokom sukoba sa Albom, došlo je do legendarnog megdana Horacija i Kurijacija. Zatim dolazi poslednji sabinski kralj Anko Marcije, koji postavlja verska pravila ratovanja i osniva luku Ostiju. Posle njegove smrti patres (senatori) postavljaju Tarkvinija (zvanog Stariji), Etrurca, doseljenika koji  je iz Tarkvinija došao sa ženom Takvilom. Dobro se prilagodio i istakao izvanrednim sposobnostima. Za vreme njegove vladavine, Rim je ulepšan i započeti su radovi na izgradnji kanalizacije. Ovog prvog Etrurskog kralja nasleđuje Servije Tulije, čije je stvarno poreklo obavijeno legendom. Stari Rimljani mu pripisuju značajnu reformu: stvaranje centurija na osnovu bogatstva, instituciju centurijatskih komicija (centurijatskih skupština), podelu građana na tribe i izgradnju odbrambenog zida oko sedam brežuljaka, čime je uvećao sveto područje grada, pomerium. Ubijen je u zaveri koju su skovali njegova kćerka i zet, a na prestolu ga je zamenio zet Tarkvinije Oholi, čiji nadimak najbolje govori o njegovoj tiranskoj aroganciji. Ipak, sagradio je Jupiterov hram na Kapitolu. Ali, kada je njegov sin Sekst silovao Lukreciju, poštovanu Rimljanku, suprugu Tarkvinija Kolatina, Kolatin, uz pomoć Junija Bruta, predvodi pobunu kojom su proterani kraljevi i uspostavljena republika. Stranci su, dakle, prognani iz Rima 509. godine pre nove ere, a dvojica prvih konzula bili su Kolatin i Brut.

Realnost

Ako je jasno da je ova „istorija“ koju su preneli antički Rimljani izmenjena sa političkim ciljem (da bi se Grcima, koji tada vladaju, dokazalo da i Rimljani poseduju isto tako staru civilizaciju kao i oni) i nacionalnim (odijanje da se prizna da su neprijatelji Etrurci imali udela u stvaranju Rima), realnost o počecima Grada ni izdaleka nije rasvetljena. Mnogobrojne studije (arheološke, uporedne mitologije itd.) omogućile su da se utvrde neke činjenice.

·         Teritorija Rima je nastanjena mnogo pre osnivanja Grada. Pronađene su grobnice iz desetog veka pre Hr. Kapitol je, bez sumnje, bio najstariji naseljeni brežuljak; pojedini ostaci grnčarije, otkriveni u podnožju brežuljka, datiraju iz 16. Veka pre Hr. Uočljivi su tragovi seoba iz pravca Albe u 8. Veku pre Hr. U to vreme je na brdima postojalo više pastirskih sela. Mesto budućeg Foruma, između brežuljaka, nije ništa drugo do nezdrava baruština prepuna komaraca, koju je često plavio Tibar. Okolne oblasti su vrlo šumovite i teren nije pogodan za zemljoradnju. Na ovoj teritoriji se sreće razno stanovništvo, najviše Latini i Sabinjani, ali i Etrurci koji prelaze Tibar radi trgovine.

·         Teritorija Rima je, zapravo, prolazna zemlja. To je takođe mesto gde okuka reke i jedno ostrvo omogućavaju najlakši prelaz (čak i pre prvog drvenog mosta). Dakle, solane, koje proizvode toliko neophodnu so, nalaze se na etrurskoj strani, duž Tibra. Narodi sa leve strane moraju da pređu reku da bi se snabdeli. To su prednosti položaja Rima: rečni jaz, prostor za iskrcavanje (Forum boarium) i brežuljci koji omogućavaju obalu.

·         Kako je nastao grad? Bez sumnje i putem sinojkizma, što znači okupljanjem različitih sela smeštenim na brežuljcima i razvojem jednog od njih kao jezgra koje počinje da preovlađuje nad drugima (ono sa Palatina). Nastanak je svakako bio rezultat postepenog formiranja, sa povremenim ratovima. Etrurci, zainteresovani za otvaranje kopneog trgovačkog puta ka jugu, brzo su ovim narodima nametnuli svoju vlast i doneli im mnoge elemente urbanizacije (gradnju, političku organizaciju, meliorizaciju doline, što je, postavši Forum, omogućilo stanovnicima sela da se okupe i geografski učvrste svoje jedinstvo...).

·         Dakle, možda su vrlo rano kraljevi bili Etrurci. Glavna Etrurska naselja se otimaju oko tog novog grada koji ima jasan ekonomski značaj: najpre Tarkvijini, zatim Vulci (znamo da je Servije Tulije polatinjeno ime Mastarne, vojskovođe iz Vibene, iz Vulcija), i, na kraju, Kluzij. Povlačenje Etruraca unutar njihovih granica (na drugu obalu Tibra) posle poraza kod Kume 474. godine pre Hr. označava „oslobađanje“ Rima. Bez sumnje se u tom razdoblju menja politički režim.  Mogućno je da su političke reforme koje legenda pripisuje Serviju Tuliju izvršene posle okončanja kraljevstva i da su ubrzale prelazak na res publica.

·         Samo ime Rim je, čini se, etrurskog porekla i potiče od boginje dojenja Rume. Može da se nađe sličnost sa totemskom životinjom Rima, vučicom i legendom o blizancima.

Familija, žena, dete u Rimu

Agnatski srodnici: agnatsko srodtvo ima značajne pravne posledice, a važno je i zato što agnati nastavljaju porodični kult

Latinska reč familia ne označava porodicu u prirodnom i biološkom smislu reči. Označava zapravo kućanstvo, dakle, sve one koji žive u kući (roditelji, deca, oslobođenici, robovi,...). Pater familias upravlja svim članovima familije čiji je domus privatni hram. On je taj ko pred porodičnim oltarom prinosi žrtve za Lar familiaris, duhove predaka i Penate. On je predak, gazda, i njegov najstariji sin će ga naslediti na tom položaju tek posle njegove smrti, ma koliko bio star. On deli pravdu, čak i ako njegov oženjeni sin odluči da živi drugde sa svojom ženom i decom. Ova familia je prezimenom vezana za jedan gens, vrstu roda, proširene zajednice; međutim, danas se čini da arhaični Rim ne treba doživljavati samo kao zajednicu gentes i njihovih patres. Pravnici insistiraju na činjenici da je „otac porodice“ imao tu titulu sve dok je imao vlast u kući, čak i kada nije imao dece. Njegova supruga je mater familias.

Međutim, status žene je sasvim drugačiji. U rimskom društvu važan je samo muškarac, jer on ima snagu da obavlja teške poslove u polju i da brani svoju otadžbinu. Žena postoji samo preko njega: ona je nečija kćerka, supruga ili majka nekog građanina. Njen otac ili muž su njeni gospodari. Ako joj otac umre dok nije udata, prelazi pod vlast brata. Venčanjem vlast oca prelazi na muža. Ipak, to ne znači da je potcenjena ili zatvorena u ženske odaje kao u Grčkoj. Muž joj često daje ključeve kuće, i ona upravlja; komanduje bataljonom sluškinja, a jedino što radi jeste otmeni starinski posao: prede vunu. Slobodno izlazi (ali uz propisanu pratnju!) i, ako potiče iz plemićke porodice, više će je poštovati od građanina skromnog porekla. Mada nema pravo da učestvuje u političkom životu, ume da na njega utiče, bilo vršeći pritisak na muža, bilo iskazujući javno svoje mišljenje uz ostale matrone, kao što su to žene učinije tražeći ukidanje zakona Opija, u vreme Katona Starijeg.

Ubraku nema mesta za ljubav, bar ne do doba Carstva. Verena kao šestogodišnja ili sedmogodišnja devojčica, udata u dvanaestoj ili trinaestoj godini, žena je često ulog u sporazumu koji iz interesa sklapaju dve familije. Njen zadatak jeste da obezbedi naslednika svom mužu, da bi se nastavilo prezime i nasledio imetak. Ali, s osvajanjima i promenom običaja, postepeno se i žena emancipuje. Tome doprinosi i promena bračnog ustrojstva: udata sine manu, žena ostaje pravno vezana za svog oca (mužu je „pozajmljena“), koji određuje jednog blagajnika da brine o njenom imetku. Ona je, dakle, vlasnica svog imetka i ume da ga koristi da  bi stekla nezavisnost, vodila računa o svojoj lepoti i intelektualno se uzdizala. Odmah po okončanju Republike, ženi se dive, žele je, a ona umesto strogih antičkih vrlina (pudicitia) radije koristi šarmantna oruđa zavođenja. U doba Avgusta su sve češći razvodi (on i donosi nekoliko zakona o običajima). Počev od II veka, običaji i moral se menjaju. Pošto je upoznala potčinjenost, zatim određenu nezavisnost, žena zajednicu počinje da oseća uravnoteženijom iravnopravnijom, i sa mužem doživljava i sentimentalnu vezu. Muškarac, lišen u oba Carstva svoje građanske moći, i u kući ima manju vlast, dok je žena stekla i očuvala veću slobodu. Pored toga, filozofija (naročito stoicizam) i medicina zajednički utiču na podsticanje bračne ljubavi, međusobno poštovanje i iskazivanje vrlina. Naravno, žena ostaje inferiorna (a hrišćani će umeti da je omalovaže), ali par pronalazi i sklad koji je praćen i novim osećanjima prema deci.

Majčinska i očinska ljubav prema deci je skorašnji pojam (naš XVIII vek). Za Rimljanina je bilo najvažnije da ima naslednika. Visoka stopa smrtnosti dece (verovatno oko 45%) i slaba nada da će poživeti (oko 36% dece umire do petnaeste godine, trećina prelazi tridesetu, a 10% šezdesetu) zahtevaju da se, posle venčanja u ranom dobu, odmah ima puno dece. Tako je bilo u doba Republike (Kornelija, majka Gaja Graha, rodila je dvanaestoro dece, a samo je troje poživelo). A pored toga su trudnoća, a naročito porođaj, često bili pogubni za ženu.

Prikaz Rimljanke koja se porađa

Ako otac nema naslednika, može da usvoji sina iz druge familije, da bi zadovoljio svoj interes. Novorođenče, čiji je život toliko neizvestan da se objavljuje tek osam dana posle rođenja, predaje se dadilji. Osim toga, treba odmah po rođenju da ga prizna otac. Ako ga ne prizna, novorođenče bi udavili ili izložili, što znači ostavili na gomili stajskog đubreta na uglu ulice. Neku novorođenčad bi uzele siromašne žene bez dece, a neke bi uzimali da bi ih odgajili i zatim prodali kao roblje. Sudbina deteta, čak i iz dobre porodice, nije, dakle, utvrđena rođenjem i koncepcija rimske familije nije mnogo prirodna. Što ne znači da roditelji nisu voleli svoju decu i pomno brinuli, kao Katon, o njihovom obrazovanju.

Rimska filozofska misao

Smatra se da Rimljani nisu imali sklonosti za filozofska razmišljanja. I tačno je da treba sačekati kraj Republike da bi se razvila rimska filozofska misao, a naročito sa Ciceronom koji je prvi ponudio vlastitu političku koncepciju i filozofiju istorije. 

Ciceronovo poprsje

Ipak, Rim je bio pod uticajem mnogih mislilaca još od osvita svoje istorije, pod okupacijom Etruraca i prilikom razmena sa Velikom Grčkom. Pitagorejci su ostavili snažan uticaj na Rimljane još u 4. veku pre Hr. Ali, do boljeg poznavanja filozofskih pravaca došlo je tek posle osvajanja grčko-istočnih prostora. Razne škole šalju učitelje i delegacije (da se založe za njihovu stvar) u novu prestonicu sveta. Senatori, često neskloni posebnim besedama, naročito zaziru od epikurejaca koje optužuju da kvare ljude (naročito mlade).

U više navrata dolazi do proterivanja filozofa (173. g. pre Hr., 161. g. pre Hr.). jedna delegacija iz Atine je 155. g. pre Hr. izazvala pravi skandal. Došli su da traže smanjenje dažbina nametnutih gradu, a u delegaciji su bili Karnead (upravitelj atinske Akademije), stoik Diogen i peripatetik Kritolaj. Karnead je dva dana zaredom držao govore o pravdi, iznoseći drugog dana, sa vatrenim ubeđenjem, suprotno od onoga što je tvrdio prethodnog. Publika, koja je najpre bila vrlo zainteresovana, postala je sasvim zbunjena i Katon je žurno zatražio da izazivači ovih neugodnosti budu proterani.

Međutim, Rimljani, malo-pomalo, počinju da prihvataju Grke. Mnogi bogati pripadnici plemstva poveravaju im obrazovanje svoje dece, a stoici su omiljeni u vladajućim krugovima. Panetije sa Rodosa postaje prijatelj i savetnik Scipiona Eilijana. Blosije iz Kume je savetnik Tiberija Graha. Tokom poslednjeg veka Republike, Posejdonije (naslednik Panetija) postaje učitelj i prijatelj Varona, Cicerona, Pompeja... rimljani počinju da pišu izvorna filozofska dela (Lukrecije, Ciceron,...), mada su još pod uticajem Grka (epikurejstvo kod Lukrecija, platonizam i stoicizam kod Cicerona). U prvom veku Seneka (na latinskom), a zatim Epiktet i Marko Aurelije (na grčkom u drugom veku) razvijaju stoicizam. Uostalom, drugi vek Carstva pogoduje filozofima – od kojih neki poseduju samo svoju bradu i neophodnu odeću.

Epikurejstvo i stoicizam u vreme Republike, stoicizam u vreme Carstva, zatim neoplatonizam. Filozofija je lagano, ali duboko prožela duh Rimljana. Ipak, oni su je prilagodili svom moralu i pragmatičnom mentalitetu: zanemarili su fizički i metafizički aspekt, da bi istakli etička razmatranja.

Obrazovanje i škola u Starom Rimu

     Škola na tlu današnje Nemačke, 200. godine posle Hr.

Na početku Republike, dete do njegove sedme godine hrani i oblači majka. Pred kraj Republike, u velikim familijama postaje običaj da dadilja i robovi brinu o podmlatku. Obrazovanje počinje oko sedme godine i najstariji Rimljani su smatrali da to treba da obavlja pater familias(otac porodice).  Čitanje, pisanje, nešto manje znanja iz istorije i prava – to su prva podučavanja koj, na primer Katon Stariji, nije hteo da prepusti robovima. Počev od 3. veka pre Hr., mada je kod bogataša i dalje privatna stvar, oni počinju da , a počinju i da se otvaraju i privatne škole, u prodavnicama oko Foruma; učitelj (rob ili oslobođenik) za malu novčanu nadoknadu uči decu da čitaju. Đaka u školu prati rob-pedagog, koji treba da pazi na njega. On u drvenoj kutiji nosi njegove stvari. U školi đak piše na tablici premazanoj voskom uz pomoć malog bodeža, ili na papirusu zašiljenom trskom umočenom u mastilo (mešavinom smole i čađi).

Tablica premazana voskom na kakvim su pisali i Rimljani

Očuvana freska iz Pompeje gde žena drži pisaljku, a njen suprug ima u ruci svitak papirusa

Školovanje podrazumeva tri etape:

·         Osnovno, prilično uopšteno, gde magister ludi pruža osnovna znanja (često praćena udarcima prutom!) deci od sedam do jedanaest godina.

Fizičko kažnjavanje bilo je metod disciplinovanja učenika u Starom Rimu

·         Drugostepeno, koje je skuplje, pa ga pohađa manje dece, gde gramaticus adolescentima od dvanaest do šesnaest godina predaje jedan strani jezik (grčki), istoriju, geografiju i, naročito, izučavanje književnih tekstova (dramskih, poetskih i proznih, uključujući i savremene). „Veliki klasici“ su Ciceron, Salustije, Vergilije, Terencije na latinskom, Homer i Ezop na grčkom.

·         Više, kad mladić od šesnaest godina počne da prati predavanja retora o veštini govorništva. U doba Republike, mladićima je bilo dovoljno da u stopu prate nekog govornika. U doba Carstva, ova vrsta podučavanja se obavlja u školama, gde se prvenstveno uči deklamovanje (suasoria) i pleadiranje (controversia). Postoje i više škole za specijalizovano obrazovanje, naročito u pravnim naukama, a postepeno se u provincijama osnivaju univerziteti. Mladi ljudi usavršavaju svoje znanje na kursevima kod najslavnijih filozofa, poput u Grčkoj, Aziji ili na ostrvima. Ali, ovakva studijska putovanja privilegija su elite. Tako je Ciceron odvojio pozamašnu sumu za školovanje svog sina u Atini (što nas podseća na visoke školarine na fakultetima danas).

Religija u Antičkom Rimu

Ljudi naše judejsko-hrišćanske civilizacije veoma teško shvataju religiozna mentalitet Rimljana. Pa ipak, nekad osećamo da smo bliski antičkom svetu, do te mere da se rado upuštamo u analogije koje su naizgled lake, ali zapravo često varljive. Ako zaključimo da osećanje religioznosti prati svaki trenutak života jednog Rimljanina, ali i da nam je taj religiozni duh po svom sporazumnom formalizmu i pragmatizmu potpuno stran, onda ćemo shvatiti koliko mogu da budu pogrešni neki naši zaključci o rimskoj civilizaciji.

Religija u Rimu oslovljava svaki trenutak bitisanja. Ona svuda dominira i osniva društvenu i političku organizaciju Grada. Ali, ne podrazumeva postojanje bilo kakve metafizike. Religija odražava realizam jednog naroda, da koji živi u trenutnom i konkretnom. Njena funkcija jeste da garantuje i vrednuje prirodnu realnost i ljudske aktivnosti. Dakle, ona ne počiva ni na jednom činu vere i ne podrazumeva verovanje u neki hipotetički srećan onostrani svet. Ograničava se na to da uokviruje, štiti i opravdava određene cikluse ljudskog života: poljoprivredni, na primer, ili ratni.sakralno se ne nameće ljudima; oni su ti koji ga određuju, oni odlučuju o svetosti nekog mesta ili događaja i postaju gospodari religije, čak i ako priznaju nadmoć bogova.

Moglo se s pravom reći da je rimska religija administrativne prirode i zapaziti nedostatak verskog osećanja kod Romulovih sinova. U stvari, ona ima upadljivo politički karakter: svaki Rimljanin je dužan da ispunjava svoje građanske obaveze. Sveštenici, od kojih su pojedini izabrani za magistrate, pa su i političari, odgovorni su za organizovanje praznika, savesno izvršavanje obreda, ali nisu isključivi tumači volje bogova. Božanstvo sasvim lepo može da izabere da se izrazi posredstvom bilo kog građanina, na primer, učinivši ga svedokom nekog čuda.

Ovako savesno izvršavanje religijskih obreda jeste ono što čuva opstanak grupe. Jer, ako u jednom društvu pojedinac istinski postoji samo kroz pripadnost jednoj porodici, jednom plemenu, jednoj centuriji, gradu, na isti način, religiozno, svaka greška, svaka mrlja, pada na zajednicu. 

                                               Rimljani vode životinje u hram na žrtvovanje

Svako je, dakle, odgovoran za sve i ima vrhunsku dužnost da primenjuje pobožnost (pietas), dakle,  koliko savesnog poštovanja obreda koji garantuju božansku zaštitu toliko i poštovanja drugih. Zbog toga je, kao i politika, religija unutrašnja stvar rimskih građana koja se tiče samo njih. To jasno pokazuje da ne teži univerzalnom i nema ništa sa nekakvi otkrovenjem.

                                                   Porodični oltar u kući u Pompeji

Ova religija, čija politička organizacija i pravi duh odražavaju težnju za efikasnošću koja je tipično rimska, održala se tokom mnogih vekova. Ali, već od 2. veka pre Hr. nije bila dovoljno jaka da se odupre orijentalnim uticajima, koji su usledili posle osvajanja, niti da odgovori na nova pitanja do kojih je nužno došlo uz novo stanje duha. Malo-pomalo, Rimljane zahvata individualizam, i poput ljudi sa Istoka, traže odgovore na pitanja koja se tiču njihove sudbine, sreće, eventualnog života posle smrti. Religiozno osećanje postepeno postaje subjektivno. To u Rimu predstavlja stvaranje svetog osećanja, pojavu vere. Religije misterija nude odgovore u onostranom i ostvarenje svojih obećanja uslovljavaju potčinjavanjem njihovim božanstvima putem slepe poslušnosti iskazane svetom kleru. Religiozni kosmopolitizam odražava kosmopolitizam celog Rimskog carstva. Avgust uzalud pokušava da ustanovi stare vrednosti. Stara religija više ne pomaže. Šta predstavlja objektivna i konkretna briga za odbranu nekog grada naspram obećanja buduće i večne sreće koja se nudi pojedincima?

Knjige u Starom Rimu

U početku od platna, ili od prerađene kore drveta (što je etimologija reči liber), knjiga korišćena u III veku pre n.e., kada je, pod grčkim uticajem, nastala rimska književnost, jeste svitak papirusa (volumen). On se sastoji od ekoliko listova čije su ivice zalepljene i obmotane oko drvenog valjka. Da bi se neko delo čitalo, potrebno je, dakle, levom rukom odmotavati svitak koji se drži u desnoj.

 Svitak se čuva u biblioteci koja je napravljena od uskih pregrada iz kojih viri drvena ručka svitka, o koju je okačena etiketa sa naslovom dela. 

Mada trošan i nepraktičan (moglo je da se piše samo na jednoj strani papirusa) ovaj tip svitka ostao je najviše korišćen do III veka. Međutim, odmah po okončanju Republike u Rimu se zna za pergament (etimološki, papir iz Pergama, jer je nastao u ovom gradu koji je suparnik Aleksandrije). Na pergamentu, napravljenom od obrađene kože, može se pisati i sa lica i sa naličja i stranice su povezane tako da čine svesku (to je codex). Ali, pošto je skup, zamenjuje volumen tek na kraju Carstva.

Mastilo koje se koristi je crno (latinski naziv atramentum je nastao od prideva ater-crn) i dobija se mešavinom čađi, vinskog taloga, ili crnila sipe, sa dodatkom smole, radi gustine. Ova smesa se rastvara vodom u tačnoj razmeri (suviše razređeno mastilo se razliva po papiru!) i dobrog je kvaliteta. Crveno mastilo (ruber-crveno) rezervisano je za naslove (rubrica). Šaljivdžije, falsifikatori i zaljjubljeni koristili su posebnu vrstu mastila: mleko koje zatim treba posuti ugljenim prahom da bi se pojavila poruka. Ako je mastilo dovoljno rastvoreno (pa slabo prianja), može da se pere. Brisanje sunđerom omogućava da se papirus ponovo upotrebi, ili izvrše ispravke, a očuva dragocena podloga. Mada Rimljani znaju za metalnu držalju koja na vrhu ima pero, slabo je koriste, jer radije upotrebljavaju zašiljenu trsku (calamus) ili ptičje pero (penna). Kada otupi, dovoljno je nožem ponovo zašiljiti vrh.

Sklonost ka čitanju javila se kod Rimljana sa helenizmom i već početkom II veka pre Hr. svaka važna ličnost je želela da ima bogatu biblioteku. Knjige, koje su ručno prepisivane u prostorijama iza knjižara, bile su veoma skupe. Knjiga je, dakle, bila klasni simbol. Postepeno su u Rimu počele da se otvaraju javne biblioteke (na primer, u termama). Moglo je da se čita na licu mesta, ili da se knjiga posudi. U četvrtom veku posle Hr. u prestonici je bilo 28 javnih biblioteka, od kojih je svaka nudila između 10.000 i 30.000 svitaka.