Knjige u Starom Rimu

U početku od platna, ili od prerađene kore drveta (što je etimologija reči liber), knjiga korišćena u III veku pre n.e., kada je, pod grčkim uticajem, nastala rimska književnost, jeste svitak papirusa (volumen). On se sastoji od ekoliko listova čije su ivice zalepljene i obmotane oko drvenog valjka. Da bi se neko delo čitalo, potrebno je, dakle, levom rukom odmotavati svitak koji se drži u desnoj.

 Svitak se čuva u biblioteci koja je napravljena od uskih pregrada iz kojih viri drvena ručka svitka, o koju je okačena etiketa sa naslovom dela. 

Mada trošan i nepraktičan (moglo je da se piše samo na jednoj strani papirusa) ovaj tip svitka ostao je najviše korišćen do III veka. Međutim, odmah po okončanju Republike u Rimu se zna za pergament (etimološki, papir iz Pergama, jer je nastao u ovom gradu koji je suparnik Aleksandrije). Na pergamentu, napravljenom od obrađene kože, može se pisati i sa lica i sa naličja i stranice su povezane tako da čine svesku (to je codex). Ali, pošto je skup, zamenjuje volumen tek na kraju Carstva.

Mastilo koje se koristi je crno (latinski naziv atramentum je nastao od prideva ater-crn) i dobija se mešavinom čađi, vinskog taloga, ili crnila sipe, sa dodatkom smole, radi gustine. Ova smesa se rastvara vodom u tačnoj razmeri (suviše razređeno mastilo se razliva po papiru!) i dobrog je kvaliteta. Crveno mastilo (ruber-crveno) rezervisano je za naslove (rubrica). Šaljivdžije, falsifikatori i zaljjubljeni koristili su posebnu vrstu mastila: mleko koje zatim treba posuti ugljenim prahom da bi se pojavila poruka. Ako je mastilo dovoljno rastvoreno (pa slabo prianja), može da se pere. Brisanje sunđerom omogućava da se papirus ponovo upotrebi, ili izvrše ispravke, a očuva dragocena podloga. Mada Rimljani znaju za metalnu držalju koja na vrhu ima pero, slabo je koriste, jer radije upotrebljavaju zašiljenu trsku (calamus) ili ptičje pero (penna). Kada otupi, dovoljno je nožem ponovo zašiljiti vrh.

Sklonost ka čitanju javila se kod Rimljana sa helenizmom i već početkom II veka pre Hr. svaka važna ličnost je želela da ima bogatu biblioteku. Knjige, koje su ručno prepisivane u prostorijama iza knjižara, bile su veoma skupe. Knjiga je, dakle, bila klasni simbol. Postepeno su u Rimu počele da se otvaraju javne biblioteke (na primer, u termama). Moglo je da se čita na licu mesta, ili da se knjiga posudi. U četvrtom veku posle Hr. u prestonici je bilo 28 javnih biblioteka, od kojih je svaka nudila između 10.000 i 30.000 svitaka.