Stanovanje u Antičkom Rimu

Rimska kuća, pre svega, označava dom pojedinca i ima sakralni karakter. U njoj je porodični oltar i, dakle, predstavlja neku vrstu privatnog hrama. Ona je zaista ognjište gde se okuplja porodica oko paterfamilias-a (oca porodice).

Domus

Domus u Pompeji

Ova vrsta kuće, nakon što je, u početku, imala izgled ovalne kolibe (što pokazuju ostaci koliba na Palatinu, nazvanih „ Romulove“), postala je kvadratna. 

Rekonstrukcija Romulovih koliba na brežuljku Palatin

Bez sumnje pod etrurskim uticajem, ona je seoskog porekla: postojalo je, zapravo, malo dvorište gazdinstva okruženo zidovima gde se nalazila jedina prostorija u kojoj je stanovao gazda. Ovo dvorište je najčešće pokriveno nadstrešnicom na četiri vode, sa četvrtastom rupom. Nagib dela krova je ka unutra, što omogućava da se kišnica skuplja u bazen koji je u sredini (impluvium). Postepeno počinju da se zidaju male prostorije oko dvorišta. Prvobitna soba, u dnu, preko puta ulaza, postaje gazdina kancelarija (tablinum). Ovaj jednostavni dom, sa malim centralnim dvorištem i bazenom, naziva se kuća s atrijumom. Skoro da i nema nameštaja i veoma je skromna.

Posle carskih osvajanja i pod uticajem helenizma, domus će postati i veći i lepši. Oponašajući Grke, Rimljani zidaju veće kuće, koriste peristil, sa centralnim bazenom okruženim portikom koji vodi u prostorije, koje su često uz atrijum, stvarajući tako dvodelni domus.

Plan jednog od domusa u Pompeji 

Tradicionalni deo, atrijum, služi za primanje gostiju i klijenata, a peristil, intimniji deo, za porodicu, jer su tu sobe, kupatilo. Domus podtaje lepši. Zidovi su oslikani, postavljaju se draperije, drveni kovčezi ukrašeni bronzom ili srebrom. Na stolovima i policama je srebrnina (smatralo se neumesnim da se ne prikaže posetiocima). Svećnjaci su umetnička dela koja govore o bogatstvu vlasnika.

Mozaik na ulazu u domus u Pompeji na kom stoji upozorenje "Cuvaj se psa"

Uprkos razvoju, domus je očuvao i svoja simbolična značenja: trpezarija je, na primer, predstava kosmosa (tavanica je nebo; sto je zemlja; pod svet mrtvih) i na stolu je uvek stajala posuda sa voćem da bi se pospešila plodnost zemlje.

Ali, ne treba se zavaravati, čak i domus bogataša je neudoban. Hladno je (samo se jedna ili dve prostorije greju pomoću hipokausta – sistema za grejanje toplim vazduhom koji se širi ispod podova i kroz cevi u zidovima – ostale prostorije zagrevane su metalnim posudama ispunjenim žarom), mračno je (nema prozora na spoljašnjim zidovima, prostorije gledaju na unutrašnje bazene, a uljane lampe daju slabu svetlost), često nedostaje intima, zbog desetina robova koji tu žive i uvek su spremni da uhode i posle napolju  prepričavaju ono što su videli.

Insula

Domus postaje skup. „klasni simbol“ i u njemu ne može da stanuje silni narod koji pristiže u Rim posle Punskih ratova. Počinju, dakle, da se zidaju zgrade od tri, četiri, pet spratova, ponekad sa balkonima. 

Ostaci insule i rekonstrukcija mogućeg izgleda

Dok su stanovi na prvom spratu prostrani i prilično skupi, što se više penje, stanovi su skromniji, sve do malih soba, tankih, krhkih zidova u potkrovlju. Neudobnost (voda i peć u dvorištu, a bure u koje se prazni noćna posuda ispod stepeništa) i loš kvalitet gradnje (česta urušavanja i požari) su dve osnovne nepogodnosti insule, koje, osim toga, ne mogu kod svojih stanara da ožive osećanje svetosti orodičnog doma.

Villa

Villa Poppaea u Pompeji

U početku je reč označavala domaćinstvo na selu. Sa porastom bogatstva i višim kvalitetom života, počinje da označava nekretninu, često izuzetno raskošnu, koju najbogatiji zidaju na svojim posedima da bi tu provodili slobodno vreme (mada je poljoprivredna uloga poseda zadržana). Iznad grada postoji prostor na kome mogu da se oponašaju, ako za to postoje sredstva, palate istočnjačkih kraljeva i njihovi vrtovi. U Rimu domus retko zauzima više od 400 ili 500 m², a villa može da se prostire i na nekoliko hiljada. Osim toga, prostor omogućava da se uredi veliki vrt koji predstavlja veliki dragulj. Podseća na „raj“ helenističkih palata. Priroda se oblikuje. To je delo topiarius-a, pejzažiste koji bira vrste biljaka i potkresuje žbunje dajući mu razne simbolične oblike. Koristi malo cveća (ruže, ljiljane, ljubičice), ali poznaje veštinu bonsaija. Znalački pravi geometrijske prostore, sa veštačkim stenama, malim paviljonima. Svuda ima vode: bazeni, fontane i kanali obezbeđuju svežinu. A sve je to istovremeno i pozorišni dekor u kojem deluje glavni akter, gospodar prostora, u miru i različitosti tog veštačkog sveta.

Rekonstruisani podni mozaik iz rimske vile u Engleskoj

Detalj sa oslikanog zida vile u Pompeji koji pokazuje boginju Floru

Aristokrate često posećuju više vila, po mogućstvu u mestima koja su u modi (ne primer, Baje), gde letuju (Ciceron ih je imao osam i još desetak kuća za odmor!). i, kada putuju, radije odsedaju u sopstvenim vilama nego u gostionicama.