Obedovanje u Starom Rimu

Stari Rimljani započinjali su dan prilično jakim doručkom, ientaculum. Odrasli su jeli ostatke od večere – jaja, sir, masline, hleb, med – a deca mleko i slatke ili slane hlebčiće.Tek se nakon prvog dnevnog obroka pristupalo svakodnevnim obavezama. Bez obzira kad je “započeo dan”, čovek bi u gradu najpre odlazio na Forum – da proćaska, do javnih službi kako bi obavio neke posliće, do tržnice, suda, kupatila. Ljudi na selu dan bi započinjali raznovrsnim poslovima u polju ili na njivi, ili pak poslovima upravljanja imanjem.

No, u podne bi svi Rimljani napravili pauzu za ručak, prandium. Koliko god da je to bio važan obrok, nije ni izdaleka imao značaj kakav danas ima. U gradu su taj obrok Rimljani jeli “s nogu”, čak i oni koji su se vraćali kući da ručaju, izuzimajući, naravno, one koji bi tek tada ustajali. Većina Rimljana bi tada čalabrcnula u nekoj od usputnih tavern, ili bi kupila koji usputni zalogaj od brojnih uličnih prodavaca “brze hrane”.

Dobro očuvana slika iz Pompeje prikazuje čoveka koji kupuje hleb sa tezge

Porastom životnog standard i rimske moći, rastao je brojiI značaj raznovrsnih pogodnosti koje je sebi i prosečan građanin rimske imperije mogao da priušti. Tako su kupatila počela da niču u svim gradskim centrima, kako u onim većim, tako i u manjim. Bili su to naročiti zdravstveno-rekreativni klubovi sa širokom lepezom ponude, od neprocenjivog značaja za status građana u društvu, za njihove poslovne kontakte i politički ugled. Kako se onde okupljao veliki broj ljudi – radi vežbanja, osveženja, masaže ili tek “čašice razgovora” – gazed okolnih aščinica trljale su ruke pune posla, neki su slali i konobare da goste usluže u kupatilu, a oni preduzimljivi otvaraki su čelabrc-bar i u samom kupatilu. Još je Seneka Filozof pisao o kolačaru, kobasičaru i poslastičaru koji su “vrebali izgladnelu” rimsku gospodu.

U sumrak, porodica se okupljala za najvažniji obrok u toku dana – večeru – cena ili coena – kompletan i najobimniji obrok. U najstarija vremena Rimljani su uglavnom jeli čorbe i kaše od zrnevlja ili legume, mleko, sir, sveže ili sušeno voće, masline i povremeno, meso. Kako su izvori hrane postajali raznovrsniji, a ukus prefinjeniji, dešavale su se značajnije promene u ishrani Rimljana. Čorbe ili kuvane cerealije zamenili su hleb i meso iako je meso još uvek predstavljalo luksuz za siromašnije stanovništvo. Bilo šta da se nalazilo na jelovniku, ovaj obrok je okupljao celu porodicu, a u bogatijim kućama podrazumevao je i prisustvo gostiju za trpezom. Tako je cena postepeno prerastala u convivium – gozbu sa tačno propisanim brojem i redosledom jela. Počinjalo se sa predjelom gustum, gustatio, promulsis, za kojim je sledilo glavno jelo  mensa prima ili caput cenae i desert mensa secunda. Zvao se još i bellaria i mensa pomorum, jer se za desert često jelo voće, što znači da se od rimskog doba do danas, barem u redosledu jela, nije ništa promenilo.

Rimljani su sa desert često jeli voće (freska iz Pompeje)

 Međutim, u zavisnosti od vrste večere, okupljenih gozbenika, povoda,… postajao je širok dijapazon gozbi. Tako su se za državnom trpezom održavali zvanični prijemi, a po uglednijim kućama privatni banketi, iz određenih razloga, sa naročitim povodom i od posebnog značaja – cena auguralis (augurska), cena pontificalis (prvosveštenička), cena Capitolina (kapitolska), cena Persica (persijska: verovatno gozba od  persijskih začina, namirnica ili nekog drugog persijskog sadržaja), cena Sibaritica (sibariska: verovatno gozba sa namirnicama sa ostrva Sibarisa), cena Campanae (kampanijska; takođe geografski pojam: Kampanija), cena cerealis (Cererina ili žitna), cena triumfalis (trijumfalna), kao i neke gotovo neprevodive, poput cena saliaris, cena polinctura. Postojale su i manje zvanične gozbe, ali sa naročitim sadržajem: cena philosophica, cena platonica, cena laconica, cena rustica, cena cynica; ili sa specifičnim povodom: cena Hecates (u čast podzemne boginje čarolija i carstva duhova), cena novendialis (gozba devetog dana od pokoja, kada je propisan još topao pokojnikov pepeo; ali ima i onih običnijih: cena terrestris (vegetarijanska), cena deum (gozba sa domaćim jelima), cena saturnia (gozba bez uvoznih jela i inostranih specijaliteta), kao i cena dapsilis, cena pellocibilis, cena uncta, cena epularis, cena regalis,… sve manje-više raskošne gozbe, sa kojima se ni u kom slučaju ne završava spisak latinskih imena za večeru gozbu, a njihov varijetet samo dokazuje koliko su u antici ozbiljno shvatali hranu, i sa koliko pažnje i posvećenosti su pripremani obroci.

Triklinijum, gde su Rimljani obedovali