Familija, žena, dete u Rimu

Agnatski srodnici: agnatsko srodtvo ima značajne pravne posledice, a važno je i zato što agnati nastavljaju porodični kult

Latinska reč familia ne označava porodicu u prirodnom i biološkom smislu reči. Označava zapravo kućanstvo, dakle, sve one koji žive u kući (roditelji, deca, oslobođenici, robovi,...). Pater familias upravlja svim članovima familije čiji je domus privatni hram. On je taj ko pred porodičnim oltarom prinosi žrtve za Lar familiaris, duhove predaka i Penate. On je predak, gazda, i njegov najstariji sin će ga naslediti na tom položaju tek posle njegove smrti, ma koliko bio star. On deli pravdu, čak i ako njegov oženjeni sin odluči da živi drugde sa svojom ženom i decom. Ova familia je prezimenom vezana za jedan gens, vrstu roda, proširene zajednice; međutim, danas se čini da arhaični Rim ne treba doživljavati samo kao zajednicu gentes i njihovih patres. Pravnici insistiraju na činjenici da je „otac porodice“ imao tu titulu sve dok je imao vlast u kući, čak i kada nije imao dece. Njegova supruga je mater familias.

Međutim, status žene je sasvim drugačiji. U rimskom društvu važan je samo muškarac, jer on ima snagu da obavlja teške poslove u polju i da brani svoju otadžbinu. Žena postoji samo preko njega: ona je nečija kćerka, supruga ili majka nekog građanina. Njen otac ili muž su njeni gospodari. Ako joj otac umre dok nije udata, prelazi pod vlast brata. Venčanjem vlast oca prelazi na muža. Ipak, to ne znači da je potcenjena ili zatvorena u ženske odaje kao u Grčkoj. Muž joj često daje ključeve kuće, i ona upravlja; komanduje bataljonom sluškinja, a jedino što radi jeste otmeni starinski posao: prede vunu. Slobodno izlazi (ali uz propisanu pratnju!) i, ako potiče iz plemićke porodice, više će je poštovati od građanina skromnog porekla. Mada nema pravo da učestvuje u političkom životu, ume da na njega utiče, bilo vršeći pritisak na muža, bilo iskazujući javno svoje mišljenje uz ostale matrone, kao što su to žene učinije tražeći ukidanje zakona Opija, u vreme Katona Starijeg.

Ubraku nema mesta za ljubav, bar ne do doba Carstva. Verena kao šestogodišnja ili sedmogodišnja devojčica, udata u dvanaestoj ili trinaestoj godini, žena je često ulog u sporazumu koji iz interesa sklapaju dve familije. Njen zadatak jeste da obezbedi naslednika svom mužu, da bi se nastavilo prezime i nasledio imetak. Ali, s osvajanjima i promenom običaja, postepeno se i žena emancipuje. Tome doprinosi i promena bračnog ustrojstva: udata sine manu, žena ostaje pravno vezana za svog oca (mužu je „pozajmljena“), koji određuje jednog blagajnika da brine o njenom imetku. Ona je, dakle, vlasnica svog imetka i ume da ga koristi da  bi stekla nezavisnost, vodila računa o svojoj lepoti i intelektualno se uzdizala. Odmah po okončanju Republike, ženi se dive, žele je, a ona umesto strogih antičkih vrlina (pudicitia) radije koristi šarmantna oruđa zavođenja. U doba Avgusta su sve češći razvodi (on i donosi nekoliko zakona o običajima). Počev od II veka, običaji i moral se menjaju. Pošto je upoznala potčinjenost, zatim određenu nezavisnost, žena zajednicu počinje da oseća uravnoteženijom iravnopravnijom, i sa mužem doživljava i sentimentalnu vezu. Muškarac, lišen u oba Carstva svoje građanske moći, i u kući ima manju vlast, dok je žena stekla i očuvala veću slobodu. Pored toga, filozofija (naročito stoicizam) i medicina zajednički utiču na podsticanje bračne ljubavi, međusobno poštovanje i iskazivanje vrlina. Naravno, žena ostaje inferiorna (a hrišćani će umeti da je omalovaže), ali par pronalazi i sklad koji je praćen i novim osećanjima prema deci.

Majčinska i očinska ljubav prema deci je skorašnji pojam (naš XVIII vek). Za Rimljanina je bilo najvažnije da ima naslednika. Visoka stopa smrtnosti dece (verovatno oko 45%) i slaba nada da će poživeti (oko 36% dece umire do petnaeste godine, trećina prelazi tridesetu, a 10% šezdesetu) zahtevaju da se, posle venčanja u ranom dobu, odmah ima puno dece. Tako je bilo u doba Republike (Kornelija, majka Gaja Graha, rodila je dvanaestoro dece, a samo je troje poživelo). A pored toga su trudnoća, a naročito porođaj, često bili pogubni za ženu.

Prikaz Rimljanke koja se porađa

Ako otac nema naslednika, može da usvoji sina iz druge familije, da bi zadovoljio svoj interes. Novorođenče, čiji je život toliko neizvestan da se objavljuje tek osam dana posle rođenja, predaje se dadilji. Osim toga, treba odmah po rođenju da ga prizna otac. Ako ga ne prizna, novorođenče bi udavili ili izložili, što znači ostavili na gomili stajskog đubreta na uglu ulice. Neku novorođenčad bi uzele siromašne žene bez dece, a neke bi uzimali da bi ih odgajili i zatim prodali kao roblje. Sudbina deteta, čak i iz dobre porodice, nije, dakle, utvrđena rođenjem i koncepcija rimske familije nije mnogo prirodna. Što ne znači da roditelji nisu voleli svoju decu i pomno brinuli, kao Katon, o njihovom obrazovanju.