Religija u Antičkom Rimu

Ljudi naše judejsko-hrišćanske civilizacije veoma teško shvataju religiozna mentalitet Rimljana. Pa ipak, nekad osećamo da smo bliski antičkom svetu, do te mere da se rado upuštamo u analogije koje su naizgled lake, ali zapravo često varljive. Ako zaključimo da osećanje religioznosti prati svaki trenutak života jednog Rimljanina, ali i da nam je taj religiozni duh po svom sporazumnom formalizmu i pragmatizmu potpuno stran, onda ćemo shvatiti koliko mogu da budu pogrešni neki naši zaključci o rimskoj civilizaciji.

Religija u Rimu oslovljava svaki trenutak bitisanja. Ona svuda dominira i osniva društvenu i političku organizaciju Grada. Ali, ne podrazumeva postojanje bilo kakve metafizike. Religija odražava realizam jednog naroda, da koji živi u trenutnom i konkretnom. Njena funkcija jeste da garantuje i vrednuje prirodnu realnost i ljudske aktivnosti. Dakle, ona ne počiva ni na jednom činu vere i ne podrazumeva verovanje u neki hipotetički srećan onostrani svet. Ograničava se na to da uokviruje, štiti i opravdava određene cikluse ljudskog života: poljoprivredni, na primer, ili ratni.sakralno se ne nameće ljudima; oni su ti koji ga određuju, oni odlučuju o svetosti nekog mesta ili događaja i postaju gospodari religije, čak i ako priznaju nadmoć bogova.

Moglo se s pravom reći da je rimska religija administrativne prirode i zapaziti nedostatak verskog osećanja kod Romulovih sinova. U stvari, ona ima upadljivo politički karakter: svaki Rimljanin je dužan da ispunjava svoje građanske obaveze. Sveštenici, od kojih su pojedini izabrani za magistrate, pa su i političari, odgovorni su za organizovanje praznika, savesno izvršavanje obreda, ali nisu isključivi tumači volje bogova. Božanstvo sasvim lepo može da izabere da se izrazi posredstvom bilo kog građanina, na primer, učinivši ga svedokom nekog čuda.

Ovako savesno izvršavanje religijskih obreda jeste ono što čuva opstanak grupe. Jer, ako u jednom društvu pojedinac istinski postoji samo kroz pripadnost jednoj porodici, jednom plemenu, jednoj centuriji, gradu, na isti način, religiozno, svaka greška, svaka mrlja, pada na zajednicu. 

                                               Rimljani vode životinje u hram na žrtvovanje

Svako je, dakle, odgovoran za sve i ima vrhunsku dužnost da primenjuje pobožnost (pietas), dakle,  koliko savesnog poštovanja obreda koji garantuju božansku zaštitu toliko i poštovanja drugih. Zbog toga je, kao i politika, religija unutrašnja stvar rimskih građana koja se tiče samo njih. To jasno pokazuje da ne teži univerzalnom i nema ništa sa nekakvi otkrovenjem.

                                                   Porodični oltar u kući u Pompeji

Ova religija, čija politička organizacija i pravi duh odražavaju težnju za efikasnošću koja je tipično rimska, održala se tokom mnogih vekova. Ali, već od 2. veka pre Hr. nije bila dovoljno jaka da se odupre orijentalnim uticajima, koji su usledili posle osvajanja, niti da odgovori na nova pitanja do kojih je nužno došlo uz novo stanje duha. Malo-pomalo, Rimljane zahvata individualizam, i poput ljudi sa Istoka, traže odgovore na pitanja koja se tiču njihove sudbine, sreće, eventualnog života posle smrti. Religiozno osećanje postepeno postaje subjektivno. To u Rimu predstavlja stvaranje svetog osećanja, pojavu vere. Religije misterija nude odgovore u onostranom i ostvarenje svojih obećanja uslovljavaju potčinjavanjem njihovim božanstvima putem slepe poslušnosti iskazane svetom kleru. Religiozni kosmopolitizam odražava kosmopolitizam celog Rimskog carstva. Avgust uzalud pokušava da ustanovi stare vrednosti. Stara religija više ne pomaže. Šta predstavlja objektivna i konkretna briga za odbranu nekog grada naspram obećanja buduće i večne sreće koja se nudi pojedincima?