Antička gozba

Bez obzira što nam je pri samom pomenu antičke gozbe pra asocijacija slika rasipništva i razvrata raskalašnih debelih Rimljana i razuzdanih polugolih Rimljanki, slika kakvu su nam nametnuli prizori Neronovih gozbi iz Sjenkjevičevog dela Quo vadis?, ili Petronijeve Trimalhionove gobe, treba napomenuti da su to ipak ekstremni primeri pijančenja i bahanalija nad kojima su se i njihovi savremenici, iako već dekadentnog Rima, zgražavali. Na antičkoj gozbi bilo je daleko više reda, smislenih pravila organizacije, te svojevrsne uglađenosti. Shodno jednolikoj iskrivljenoj slici ponašanja antičkog društva „za stolom“, većina istraživača i autora ne zaobilazi zloglasni Satirikon, prepun opisa groteskne i degutantne gozbe u kući rimskog skorojevića, bivšeg oslobođenika, koji, iako ispunjen humorom i interesantnim detaljima, nedovoljo upućene ne samo da zabavljaju, već ih i navode na pogrešan zaključak o bontonu za rimskom trpezom. Daleko je ilustrativniji savet putem kojeg Varon objašnjava osnovna pravila gozbe:

„... broj zvanica treba da se kreće od broja Gracija do broja Muza, to jest gozba treba da se sastoji od tri do devet zvanica... ne valja mnogo jer je gomila obično neuredna i bučna i ona u Rimu stoji, u Atini sedi, ali nigde ne leži. Potom, sama gozba se sastoji iz četiri stvari i tada je, konačno, savršena po svim svojim brojevima, ako je zgodno društvance okupljeno, mesto izabrano, vreme odabrano, a pomoćna oprema nezanemarena. Ne valja okupiti ni brbljive ni mutave goste, jer rečitost je potrebna na Forumu i sudu, a ćutanje stvarno može biti poželjno, ali u ložnici, a ne na večerinki... domaćin ne treba da bude ni previše uglađen, ali ni vulgaran. Na gozbi ne treba da se razgovara o svakojakim temama, već najpre o onim koje su istovremeno i korisne i zabavne. Takođe je bolje da izgleda da ih je bilo više nego da su nedostajale...“

Zvanice su na convivium stizale pred sumrak, nakon posete kupatilu, odevene za tu priliku u vestis cenaturia. Neki gosti bi donosili više preobuka, kao odraz blagostanja i ugleda, dok bi onim siromašnijim, kao klijentima, domaćin obezbeđivao odelo. Prilikom ulaska u triclinium, svaki bi gost bio otpraćen do svog mesta koje bi mu odredio domaćin. Raspored „ za stolom“ bio je strogo određen. Po previlu, na rimskoj gozbi tri velika i prostrana ležaja, sa po tri mesta, triclinia bila su raspoređena oko dugačkog i niskog središnjeg stola mensa, tako da je četvrta strana stola ostajala slobodna kako bi robovi mogli nesmetao da prilaze i poslužuju goste. Ukoliko je zvanica bilo više od devet, bila je postavljena još jedna mensa et triclina. Ugledni Rimljani jeli su, naravno, ležeći na levom boku, prinoseći hranu desnom rukom, po ugledu na Grke. Samo je prosti puk jeo sedeći, ali čak i za vreme običnih porodičnih obroka otac bi ležao, dok su majka i ostali članovi porodice sedeli. Na gozbi su zvanice sedele prema tačno utvrđenom rasporedu.

Gost je mogao sa sobom da povede i „svog gosta“ koji je bio smešten iza njega, na njegovom mestu na triklinijumu; ova zvanica se, sasvim prikladno, zvala senka – umbra. Ukoliko nije bilo dovoljno mesta na ležajevima za sve nepozvane goste, oni bi se našli „u neprilici“ – morali bi da sede na stolicama. Pored toga, gosti su ponekad dovodili i svoje robove koji su ih služili tokom gozbe, a oni su sedeli na podu, pored ležaja svojih gospodara.

Redosled služenja jela nije bio toliko striktan, ali se u osnovi svodio na predjelo gustatio, glavno jelo prima I altera cena I desert mensa secunda – jer su se menjali barem stolnjaci ako ne I čitavi stolovi sa posluženjem. U posebno svečanim prlikama postajao je i nomenclator, rob koji je najavljivao jelo koje će biti posluženo. Peharnik cellarius, rob višeg ranga I naročitih ovlašćenja, nadgledao je vino, proveravao njegov kvalitet, redosled služenja, medovinu mulsum kao aperitiv, određene mešavine uz mensa prima I mensa secunda, te redosled služenja; ovaj rob bio je odgovoran I za delikatni process pretakanja vina iz amphora u authepsa, radi njegovog filtriranja, a takođe je dodavao začine I mirisno bilje, zagrevao vino zimi I hladio leti; a sve ovo činio je u samom triklinijumu, pred gozbenicma.

Kogod pije treba da zna

da ništa od vina ugodnije nije:

nalaze da je ovo bolest koju treba lečiti,

ovaj slatki rasadnik dobrog raspoloženja

što gozbi čini draž…

… Vinsku lozu nemoj da mrsiš! Dodaj čašicu vina I u ženin vrčić! Gle šta ima bačvi i spremišta vina, gozbenog, melitskog, kaleski vrčevi I kumanske čaše! Ima li ijednog gurmana koji je čitavog života vino samo njušio, a dag a nije gucnuo?

Varon, “Ima noša svoju meru”

Hrana se iznosila pred goste na poslužavnicima u najverovatnijim i najmaštovitijim aranžmanima, a na ovo “prerušavanje hrane” bili su podjednako ponosni i domaćini I kuvari.  Iza toga bi trpezi pristupali robovi structor, odnosno scissor I naočigled gostiju kule i gradove pretvarali u zalogaje koje bi potom posluživali ministratores. Osnovna pravila lepog ponašanja nalagala su da se hrana uzima po malo, te da se ne musavi I brljavi; uglavnom se jelo kašikom (viljuška još nije postojala), ali i prstima, pri čemu su ruke morale često biti prane, što nije bio problem pošto su robovi prinosili krčage vode za pranje ruku. Postojale su I salvete, ali sui h donosile same zvanice, I to iz sasvim drugih razloga. Naime, u njih bi spakovali najukusnije zalogaje koje bi poneli sa sobom nakon završene večere. Postojale su I čačkalice pravljene od kostiju I slonovače, ali po svemu sudeći nisu ih svi Rimljani koristili umereno čim ih Marcijal naziva dentiscalpa (dleto za zube). Kakvu su rafiniranost “za stolom” Rimljani podrazumevali, vidi se i u običaju da ostatke hrane bacaju na pod, koji bi, s vremena na vreme, robovi čistili.

Naročiti gozbeni običaj, koji su Rimljani, doduše, preuzeli od Egipćana, bilo je pronošenje malenog zveckavog kostura larva convivalia, napravljenog od slonovače ili drveta (Pompeji je nađen i od srebra) s ciljem da podstaknu efemerne užitke, I time podsete na prolaznost života:

… Na gozbama kod bogatih ljudi odmah posle jela nosi jedan od njih (robova) u kovčegu mrtvaca, napravljenog od drveta, koji lepom izradom I bojama jako podseća na pravog mrtvaca, a koji je dugačak svega jedan ili dva lekta, i pokazuje ga svakom gostu, govoreći: “Pogledaj ovoga, pij I veseli se, jer kad umreš bićeš kao i ovaj ovde!”…

Skeleti su uopšte činili gozbi draž, ne samo kad je pronošena zveketava lutkica, već su bili česta ornamentacija srebrnih vinskih kratera, pehara, poput onog nađenog među srebrninom u Boskorealeu, na kom su postavljeni skeleti filozofa I pesnika. Slični “ukrasi” od lobanja i skeleta nađeni su I na gornjoj ploči stolova za posluživanje, kao i na mozaicima.

Tokom gozbe bilo je uobičajeno da se priredi raznovrsna zabava, u vidu muzike, plesa, žonglerskih i akrobatskih tačaka, recitovanje poezije i čitanja proze. I tako bi, konačno, nakon završene višečasovne zabave i hrane za telo I dušu, gosti počeli da se razilaze, noseći sa sobom najukusnije ostatke hrane, zamotane u salvete, koje su od svojih kuća poneli upravo u tu svrhu. Darežljiviji domaćini bi gostima pri njihovom odlasku delili raznorazne poklone, različitih vrednosti. Ovaj običaj se od Saturnalija proširio I na “obične” gozbe.

Ipak, ne bi uvek svi gosti otišli. Bilo je slučajeva da nekolicina zvanica ostane, i tada bi ih domaćin pozvao u drugi triclinium. I dok bi robovi raskrčivali stolove, ležajeve i podni mozaik od odgrizaka I ostataka hrane, počinjala je svojevrsna pijanka commissatio. Nadmetali su se gosti ko može više da popije, i na koji način, pri čemu su nasumice bili birani “izazivači”, a ostali bi ih pratili. Ovo pijančenje je često trajalo do iznemoglosti zvanica, nakon čega je dužnost robova bila da gazed bezbedno vrate svojim kućama.