Odeća i ukrasi

Jedan od načina oblačenja toge

Deo odeće koji je simbol Rimljanina je toga. Etimološki, reč označava pravougaoni vuneni prekrivač koji nekada slui da se stavi preko kreveta, a nekad da se osoba u njega umota kad izlazi napolje.

Kasnije, toga postaje polukružna, dijametar joj je skoro šest metara, a poluprečnik dva i po.potrebna je pomoć roba da bi se obmotala i elegancija se prepoznaje po znalački složenim naborima. U doba Katona Starijeg bila je manje prostrana, tesnije se obavijala oko tela i pokrivala i desnu ruku. Samo je desna šaka bila slobodna. Gaj Grah je imao potrebu da oslobodi desnu ruku da bi pokretima bolje naglasio svoje govore. Jedan vek kasnije desna ruka je potpuno otkrivena i tkaninu podržava samo jedna kopča koja fiksira togu za tuniku, na desnom ramenu. 

Različiti načini nošenja toge 

Toga ostaje obeležje slobodnog građanina u doba mira, sve do kraja Repulike, a zatim se nosi samo tokom ceremonija i nekog zvaničnog događaja. Umesto nje, radije se nose komotni ogrtači. Toga građanina je bela. Deca (do 17 godina) i senatori nose toge obrubljene purpurnom trakom koja ima zaštitnu ulogu (to je toga praetexta). Može da bude ukrašena vezom i obojenim trakama, za zvaničnike, tokom svečanosti (traeba, picta,...). u doba Carstva javljaju se toge u svim bojama.

Ispod toge građanin nosi neku vrstu gaćica (subligaculum)

Donji veš Rimljanina

i tuniku, mahom bez rukava, koja je duga do kolena.

Tunike 

 Radi veće udobnosti, ponekad nosi ogrtač grčkog porekla (pallium)

Pallium

ili galskog (lacerna, neku vrstu pelerine sa kapuljačom – cucullus).

Cucullus

Ogrtač za putovanje je paenula od vune ili kože, bez rukava i sa kapuljačom.

Na glavi Rimljanin nosi okruglu kapicu (pileolus),

Pileolus

 a da bi se zaštitio od sunca, grčki šešir širokog oboda. Na nogama ima sandale, ali uz togu obuva calceus,

Calceus

 kratke čizmice od crne kože (crvene nose kurulski magistrati), pričvršćene kožnim trakama. Ima i papuče, čizme i drvene klompe.

Žene u kasično doba nisu nosile togu (nosile su je devojke ili žene na lošem glasu), već dugačku haljinu (stola) koja je, kod ruba, ukrašena vezom.

Kako se pravi stola

 Ispod nje nose tuniku i korset. Traka od platna služi kao prsluče. Preko haljine ide ogrtač, palla (koji podseća na pallium) ili paenula.

Palla

Ne nose šešir (prebacuju deo ogrtača preko glave), ali nose suncobran.

Rimljanka nosi deo ogrtača preko glave

Nose istu vrstu obuće kao muškarci, ali finiju i, najčešće, belu.

Ukrasi: bogate žene nose mnogo nakita (prstenje, ogrlice, narukvice, naušnice), često prilično krupnog, i koriste lepeze.

Odmah po okončanju Republike, ravna kosa, začešljana unazad i obmotana u običnu punđu, ustupa mesto različitim, vrlo osobenim frizurama.

U doba Carstva najpre su bile u modi kovrdže, potom znalački napravljene komplikovane frizure, uz pomoć umetaka. Često se koriste perike. Frizura postaje jednostavnija počev od III veka.

Muškarci imaju kratku kosu i briju bradu počev od III veka pre Hr. prema običaju koji su pokušali da uvedu berberi sa Sicilije, ali koji je naročito popularizovao Scipion Afrikanac. Samo adolescenti puštaju kosu i čekaju vreme da počnu da se briju. Kod odraslih muškaraca su duga kosa i brada znak da su u žalosti. Ali u II veku, počev od Hadrijana, brada se vraća u modu.

I muškarci i žene vode računa o svom izgledu. Već od klasičnog doba brinu o održavanju higijene. Koriste se i razni parfemi (ponekad veoma skupi). Ovidije nam je u Umetnosti ljubavi ostavio šaljivu sliku ove brige o eleganciji.

Stanovanje u Antičkom Rimu

Rimska kuća, pre svega, označava dom pojedinca i ima sakralni karakter. U njoj je porodični oltar i, dakle, predstavlja neku vrstu privatnog hrama. Ona je zaista ognjište gde se okuplja porodica oko paterfamilias-a (oca porodice).

Domus

Domus u Pompeji

Ova vrsta kuće, nakon što je, u početku, imala izgled ovalne kolibe (što pokazuju ostaci koliba na Palatinu, nazvanih „ Romulove“), postala je kvadratna. 

Rekonstrukcija Romulovih koliba na brežuljku Palatin

Bez sumnje pod etrurskim uticajem, ona je seoskog porekla: postojalo je, zapravo, malo dvorište gazdinstva okruženo zidovima gde se nalazila jedina prostorija u kojoj je stanovao gazda. Ovo dvorište je najčešće pokriveno nadstrešnicom na četiri vode, sa četvrtastom rupom. Nagib dela krova je ka unutra, što omogućava da se kišnica skuplja u bazen koji je u sredini (impluvium). Postepeno počinju da se zidaju male prostorije oko dvorišta. Prvobitna soba, u dnu, preko puta ulaza, postaje gazdina kancelarija (tablinum). Ovaj jednostavni dom, sa malim centralnim dvorištem i bazenom, naziva se kuća s atrijumom. Skoro da i nema nameštaja i veoma je skromna.

Posle carskih osvajanja i pod uticajem helenizma, domus će postati i veći i lepši. Oponašajući Grke, Rimljani zidaju veće kuće, koriste peristil, sa centralnim bazenom okruženim portikom koji vodi u prostorije, koje su često uz atrijum, stvarajući tako dvodelni domus.

Plan jednog od domusa u Pompeji 

Tradicionalni deo, atrijum, služi za primanje gostiju i klijenata, a peristil, intimniji deo, za porodicu, jer su tu sobe, kupatilo. Domus podtaje lepši. Zidovi su oslikani, postavljaju se draperije, drveni kovčezi ukrašeni bronzom ili srebrom. Na stolovima i policama je srebrnina (smatralo se neumesnim da se ne prikaže posetiocima). Svećnjaci su umetnička dela koja govore o bogatstvu vlasnika.

Mozaik na ulazu u domus u Pompeji na kom stoji upozorenje "Cuvaj se psa"

Uprkos razvoju, domus je očuvao i svoja simbolična značenja: trpezarija je, na primer, predstava kosmosa (tavanica je nebo; sto je zemlja; pod svet mrtvih) i na stolu je uvek stajala posuda sa voćem da bi se pospešila plodnost zemlje.

Ali, ne treba se zavaravati, čak i domus bogataša je neudoban. Hladno je (samo se jedna ili dve prostorije greju pomoću hipokausta – sistema za grejanje toplim vazduhom koji se širi ispod podova i kroz cevi u zidovima – ostale prostorije zagrevane su metalnim posudama ispunjenim žarom), mračno je (nema prozora na spoljašnjim zidovima, prostorije gledaju na unutrašnje bazene, a uljane lampe daju slabu svetlost), često nedostaje intima, zbog desetina robova koji tu žive i uvek su spremni da uhode i posle napolju  prepričavaju ono što su videli.

Insula

Domus postaje skup. „klasni simbol“ i u njemu ne može da stanuje silni narod koji pristiže u Rim posle Punskih ratova. Počinju, dakle, da se zidaju zgrade od tri, četiri, pet spratova, ponekad sa balkonima. 

Ostaci insule i rekonstrukcija mogućeg izgleda

Dok su stanovi na prvom spratu prostrani i prilično skupi, što se više penje, stanovi su skromniji, sve do malih soba, tankih, krhkih zidova u potkrovlju. Neudobnost (voda i peć u dvorištu, a bure u koje se prazni noćna posuda ispod stepeništa) i loš kvalitet gradnje (česta urušavanja i požari) su dve osnovne nepogodnosti insule, koje, osim toga, ne mogu kod svojih stanara da ožive osećanje svetosti orodičnog doma.

Villa

Villa Poppaea u Pompeji

U početku je reč označavala domaćinstvo na selu. Sa porastom bogatstva i višim kvalitetom života, počinje da označava nekretninu, često izuzetno raskošnu, koju najbogatiji zidaju na svojim posedima da bi tu provodili slobodno vreme (mada je poljoprivredna uloga poseda zadržana). Iznad grada postoji prostor na kome mogu da se oponašaju, ako za to postoje sredstva, palate istočnjačkih kraljeva i njihovi vrtovi. U Rimu domus retko zauzima više od 400 ili 500 m², a villa može da se prostire i na nekoliko hiljada. Osim toga, prostor omogućava da se uredi veliki vrt koji predstavlja veliki dragulj. Podseća na „raj“ helenističkih palata. Priroda se oblikuje. To je delo topiarius-a, pejzažiste koji bira vrste biljaka i potkresuje žbunje dajući mu razne simbolične oblike. Koristi malo cveća (ruže, ljiljane, ljubičice), ali poznaje veštinu bonsaija. Znalački pravi geometrijske prostore, sa veštačkim stenama, malim paviljonima. Svuda ima vode: bazeni, fontane i kanali obezbeđuju svežinu. A sve je to istovremeno i pozorišni dekor u kojem deluje glavni akter, gospodar prostora, u miru i različitosti tog veštačkog sveta.

Rekonstruisani podni mozaik iz rimske vile u Engleskoj

Detalj sa oslikanog zida vile u Pompeji koji pokazuje boginju Floru

Aristokrate često posećuju više vila, po mogućstvu u mestima koja su u modi (ne primer, Baje), gde letuju (Ciceron ih je imao osam i još desetak kuća za odmor!). i, kada putuju, radije odsedaju u sopstvenim vilama nego u gostionicama.

Rimski vojnik

Legija u borbenom položaju

Sve do Marijeve reforme 107. godine pre nove ere, građani koji su posedovali minimalni cenz (najpre 11.000, a potom 4.000) morali su da služe vojsku. To je dužnost rimskog građanina.

Gaj Marije, reformator koji je stvorio plaćeničku vojsku, sedam puta je biran za konzula

Regrutovanje

Pre nego što je vojska postala profesionalna, konzul je, uz odobrenje Senata, bio zadužen da okupi trupe. Tokom 30 dana crvena zastava bi se vijorila na Kapitolu. Građani se prijavljuju na taj dilectus. Ispituje se njihovo prethodno vojničko iskustvo kao i da li su, iz nekog razloga, oslobođeni vojne obaveze. Konzul uzima onoliko vojnika koliko je odredio Senat i oni tada polažu zakletvu. U izuzetnim slučajevima konzul može da izvrši masovnu mobilizaciju (tumultus), kada regrutuje sve sposobne muškarce. Mobilizacija je mogla da se obavi čak i posle Marijeve reforme, a ljudi koji su želeli da naprave političku karijeru morali su obavezno da služe vojsku.

Oprema

U vreme dok je vojnik sam obezbeđivao svoju opremu, ona je zavisila od imovnog stanja i položaja u vojsci. Naravno, oprema za pešadiju razlikovala se od one za konjanike (lagano koplje i okrugli štit). Osim bronzanog ili kožnog šlema i oklopa (ili tunike od metalnih alki),

Detalj tunike sa alkama

 legionar nosi i koplje (hasta),

 dva teška koplja (pilum, dugačka dva metra i dometa 30 metara),

Vojnik baca pilum

 na desnoj strani kratak mač (gladius)

 i dugačak štit čiji se oblik vremenom menjao (scutum). 

Svaki vojnik se kretao natovaren sa 30 do 50 kilograma opreme. Na nogama ima obuću kožnih đonova ojačanih olovnim potplatama. Jasno je zašto se ritmički zvuk legionarskih koraka nadaleko čuo!

Rimska vojnička obuća

Ishrana

Osnovu čini žito i ishrana vojske je bila neprekidna briga za generale. Uobičajeni obrok se sastoji od hleba (jedan kilogram dnevno), masti (100 grama), eventualno sira i pola litre vina (često, sirće pomešano sa vodom).

Disciplina

Vrlo je stroga. Vojnik se, zakletvom koju polaže, uključuje u zajednicu boraca.. ali, nije izgubio svoju svest građanina. Zaklinje se da neće pobeći zbog kukavičluka, da neće napustiti redove, sem da bi oteo ili podigao sa zemlje neko oružje, napao neprijatelja i spasao svoje sugrađane. Zna da će biti surovo kažnjen za neposlušnost ili kukavičluk, ako se opusti, zaboravi lozinku, ali isto i zbog krađe, seksualnog zločina ili lažnog svedočenja. Kazne su bile novčane, bičevanje, batinanje, pa i pogubljenje. Ali, on se najviše plaši gubitka časti pred svima, jer ta sramota ostaje zauvek, i kada ponovo postane civil. Na isti način mu je veoma stalo do pohvala i počasnih odlikovanja (medaljona, venaca, narukvica,...).

Generali se nadaju da će biti izglasano da se za njih obave javne molitve zahvalnosti, ovacije (svečani ulazak u Rim) ili čak trijumf. Ali, u doba Carstva ove oznake slave rezervisane su za cara, pa generali moraju da se zadovolje pohvalama ili odlikovanjima.

Društvene igre

U prvim vekovima Rima život je bio naporan i ljudi su imali malo zabava, osim u vreme prazničnih dana i pijačnih, kada seljaci dolaze u grad (tokom nundinae, svakih devet dana). Osvajanja i bogatstva koja ona donose utiču na promenu života. Građanin više ne radi. Potrebna mu je razonoda. Rimljanin voli da se igra, jer je, mada odrastao, sačuvao dosta navika iz detinjstva.

Dečije igre su nam poznate zahvaljujući ponekim opisima pesnika i očuvanim figurativnim prikazima. Čigra, obruč (katkad ukrašen zvončićima), mala kolica u koja su upregnuti pas ili ovca najčešće su igračke. Ali, nije potrebno mnogo opreme za igru: praviti male kuće ili majušna kolica kolica u koja mogu da se upregnu miševi, pojahati štap i igrati se vojnika, ili oponašati sudije i magistrate – sve su to zanimljive aktivnosti.

Dečija igračka

 Igra pogađanja broja pokazanih prstiju, igra par-nepar (pogoditi broj kamenčića skrivenih u šaci) ili pogađanje lica ili naličja novčića čija jedna strana prikazuje lik a druga brod (otud latinski naziv capita i navia) takođe su vrlo zabavne. Lešnici se toliko koriste umesto klikera da prosto simbolizuju detinjstvo. Prilikom venčanja, prijatelji mladoženje ih bacaju na svadbenu povorku da bi naglasili da je doba igre završeno.

Deca se igraju loptama, klikerima i igraju 

Međutim, odrasli su zadržali strast za igrom i mnogi – čak i carevi – klade se u velike sume, mada je to zabranjeno zakonom, sem u vreme Saturnalija (u decembru), ali tada kockarski dugovi ne moraju da se plate. 

Rimljani bacaju kockice 

To su alea, naime, igre na sreću. Žetoni (tali) imaju četiri upotrebljive strane (vrednosti jedan, dva, tri i šest) a kockice (tesserae) šest strana (od kojih se prva zove canis).

Kockice rimskih vojnika

 Moguće su mnoge kombinacije; najveću dobit donosi „Venerino bacanje“ (šest različitih strana). Druge igre zahtevaju razmišljanje i proračun. Takav je slučaj sa igrom duodecim scripta (tako nazvanom jer je tabla za igru podeljena na 12 vertikalnih linija, presečenih jednom horizontalnom) koja se igra pomoću 15 piona koji se pokreću napred ili nazad bacanjem kockica. Vrlo je popularna bila igra ludus latrunculorum (igra vojnika, jer je reč latro pre nego što je počela da znači „razbojnik“, označavala plaćenika), koja je bila neka kombinacija naših igara dame i šaha.

Rimljani su dugo prezirali sportove, ako je bila posredi samo razonoda. Različiti treninzi na Marsovom polju (trke, borbe, igre koturovima, jahanje ili plivanje u Tibru) imali su cilj samo da ojačaju čoveka i pripreme ga za njegov vojnički poziv. Za vreme Carstva gimnastika postepeno posaje privlačna i svaki građanin u termama pomalo vežba pre nego što se prepusti zadovoljstvu kupanja. 

Rimljanke u bikiniju vežbaju u kupatilu pre kupanja (slika levo: gore i dole)

Bile su vrlo popularne igre loptom, pojedinačno ili u grupi. Postojale su lopte raznih veličina, najčešće živih boja: mala, prilično tvrda i ispunjena krznom, za dobacivanje, kožna lopta napunjena paperjem zvana pagenica (bez sumnje zato što je poreklom sa sela, veliki balon (follis) napunjen vazduhom ili paperjem. Follis. Rimska igra slična odbojci. udarcima pesnicom ili nadlakticom treba sprečiti da lopta padne na zemlju.

Follis. rimska igra slična odbojci. udarcima pesnicom ili nadlakticom treba sprečiti da lopta padne na zemlju (slika levo).

Rimljani su imali igru nalik  današnjem fudbalu

Jedna od omiljenih igara bila je trougao: trojica igrača se postave u trougao, svako sa po jednom loptom; svako može da baci loptu kome hoće, a može da primi i dve odjednom. Robovi sakupljaju lopte koje su pale i računaju poene. Na jednom reljefu prikazana je druga igra gde se lopta gura nečim što je nalik palici za hokej.

Možda među društvene igre treba svrstati neophodnu i vrlo cenjenu razonodu kakva je šetnja. Ona predstavlja priliku da se razgovara u dobrom i prijatnom društvu. Rim je za svoje zaljubljene imao mnogo portika i vrtova.

Rimska svakodnevica

U klasično doba, dan građanina je u skoro istoj meri bio podeljen na aktivnost (negotium) i odmor, razonodu (otium). Međutim, ovakva podela je donekle veštačka i ne odnosi se na svakoga na isti način. Osim toga, verovatno i nije bila uvek tačna, naročito u prvim vekovima, kada je trebalo mukotrpno obrađivati zemlju, a prinosi su bili mali. Zatim, i obaveza služenja vojske podrazumevala je drukčije korišćenje vremena, bar dok Marije nije stvorio profesionalnu vojsku. Dakle, možemo smatrati da je ovakva podela dana počela zaista da postoji tek onda kada građanin više nije radio, jer je sa rad prebacio na robove. A robovi rade dvanaest sati dnevno, često vrelo naporno, kao što je bio slučaj na selu.

Uzmimo najobičniji primer: Rimljanina koji živi u gradu u doba Cicerona, koji ne mora da radi (čak i ako nije bogat) i njegov uobičajeni radni dan (jer praznični dani podrazumevaju druge aktivnosti – na primer da prisustvuju nekom verskom obredu ili spektaklu).

Dan počinje izlaskom sunca. Posle kratkog obrednog pranja, građanin oblači togu preko tunike (u kojoj je spavao) i na brzinu doručkuje (ientaculum). Zatim stupa na pozornicu, jer javni život u Rimu uvek ima teatralni karakter. Ako je siromašan, odlazi kod svog pokrovitelja da primi sportulu (nešto novca što će mu omogućiti da preživi, u zamenu za sitne usluge; u početku je sportula bila u naturi, kako bi klijent imao šta da jede i da se ogreje). Ako je bogat, obavlja svoju dužnost kao patronus i smešta se u svoj atrium gde prima klijente. Ova prva aktivnost traje oko dva sata. Zove se salutatio.

Zatim, od trećeg sata počinju izlasci. Patron i njegovi klijenti – što je pokrovitelj značajniji, više je klijenata – u povorci kreću na Forum. Tamo se, od sredine prepodneva, okuplja puno ljudi. Magistrati se posvećuju svojim obavezama, bogati predstavljaju svoje poslove onima bogatijim od sebe, prijatelji prate svog pokrovitelja u tribunal (i svedoče u njegovu korist, čak i ako uopšte ne znaju šta je u pitanju, zbog obaveze fides). Trgovci su u potrazi za dobrim poslovima, stranci (pogotovo Grci i oni sa Istoka) sklapaju unosne poslove. Siromašniji klijenti se mešaju sa ljudima iz naroda koji su odeveni u proste tunike, sa robovima obrijanih glava, lunjaju po bazilikama (gde mogu da sklope kakav posao) ili se šetkaju trgovačkim ulicama. Poneko, ko mašta da nadmaši Cicerona, drži govor, dok ga bez milosti prekida zajedljiva publika. Neki moćnik paradira u nosiljci kroz gomilu prosjaka i šarlatana svih vrsta, a oni paze da izbegnu udarce bogataševih slugu koji okolo nose srebrne oklope na grudima, ističući svoj mavarski ten ili germanske mišiće. Većina običnog sveta završava prepodne u nekoj taverni (popinae), čekajući sedmi sat.

Kada dođe sedmi sat, naime, podne, oglase se trube. Sada je kasno da se ode kod pretora. Poslovi prestaju, politički život se zaustavlja. Počinje vreme razonode. Do 3. veka pre Hr. jedino se u podne jeo pravi obrok. Uveče se spremala vesperna. Počev od 2. veka pre Hr. cena je pomerena za dva do tri sata kasnije i postaje večera. U podne se samo nešto pojede na brzinu. To je prandium. Zatim dolazi popodnevni odmor, pogotovo kad je toplo vreme.

Posle odmora ulice i Forum preplavljuje šarolika masa, raznovrsnija nego što je bila prepodne.

Forum Romanum u vreme popodnevne gužve, rekonstrukcija

To je vreme šetnji i razgovora. Rimske gospođe koriste priliku da istaknu svoju odeću, a mladi ljudi pokušavaju da otkriju koja se lepotica krije iza zavesa nosiljki koje su vrlo brižljivo navučene, da ne bi odale neku neprikladnu nameru. U pojedinim ulicama, poput vicus Tuscus, nekoliko mladića orijentalnog porekla, upadljivo našminkani, nude svoje usluge, ili prostitutke u smeđim haljinama pozivaju one kojima se sreća nije osmehnula, da ih slede u obližnju javnu kuću.

Počev od 2. veka pre Hr., postao je običaj da se poslepodne ide u kupališta a zatim, od vremena Agripe, u one velike prostore za uživanje, nazvane terme.

Rimsko kupatilo 

 Najbogatiji imaju vlastita kupatila u svojoj kući (domus). Zatim sledi povraatak po živosti ulica, uz povremeno zaustavljanje da bi se procenila veština nekog žonglera ili zavirilo u budućnost kod neke gatare (od kraja Republike). Onda sledi cena.

Cena se obavlja sa prijateljima u trikliniju. Večera je sada postala jedini pravi obrok u toku dana. Međutim, ona obično traje dosta dugo.

Očuvan prikaz večere iz Pompeje

 Produžava se razgovorom ili nekom društvenom igrom, pa i šetnjom da bi se udahnulo malo svežeg večernjeg  vazduha. Kad sunce zađe, sve je gotovo i Rimljanin odlazi u postelju. No, ima i kod onih kod kojih posle večere sledi comisatio, neka vrsta pijanke koja im omogućava da radosti i tuge utope u vinu, do kasno u noć, uz svetlost zadimljenih lampi.

Književnost u Starom Rimu

Rimska civilizacija je civilizacija pismenosti. Tačnije, ona je to postala, počev od III veka pre n.e., dakle, kada je jezik bio dovoljno razvijen da bi izrazio misao, pouku, političko ubeđenje, koji su bili dovoljno snažni da bi opstali i stvorili ono što mi nazivamo kulturom. Poklapanje bogatstva govora i sredstava da se on izrazi neophodno je da bi nastala književnost.

To podrazumeva da je narod naučio da piše. To je svakako dugo trajalo i zahtevalo pravi obrazovni sistem. U Plautovo doba, većina njegove publike bila je neobrazovana i pesnik je morao da im, da bi shvatili smisao, objašnjava radnju komada. U doba Carstva ništa od toga više nije bilo potrebno. Svako se prihvatao pisanja, od značajnijih ljudi, koji pišu govore, do običnog sveta koji škraba, neke „besmislice“ na tablicama koje se hitro šalju po robovima. Sve je više pisaca, a knjižare u kvartu Argilet, gde u zasebnim prostorijama pisari prepisuju njihova dela, dobro zarađuju. Pojedini su izuzetno plodni i diktiraju stotine knjiga, poput Cicerona, Varona, Tita Livija ili Plinija, a Katon je sastavio više od 150 govora. Nastaju prave bujice napisanih dela, čiji primerci krase biblioteke svih značajnih ljudi, u Italiji i u provincijama. Sopstvena biblioteka postaje znak bogatstva i ukazuje na visok položaj. U Rimu se superiornost meri brojem robova, klijenata i knjiga.

Biblioteka u Efesu, izgrađena u čast jednog rimskog senatora, završena je 135.g. posle Hr.

Međutim, pisac ne stvara originalno delo. Tadašnji način stvaranja nije ex nihilo. Autor se, kao što to njegovo ime označava (augere na latinskom znači uvećati), inspiriše postojećim delima. Njegova umetnost (ars označava i umetnost i tehniku) sastoji se u tome da „uvećava“, razvija delo na koje se oslanja. Prorađuje materiju i obogaćuje je. Tako je i kod Plauntija i kod Terencija, koga bi zaista bilo jednako besmislen i pogrešno bilo optuživati da je plagirao novu grčku komediju, kao kad bismo Molijera optuživali da je kopirao Plautov „Ćup sa zlatom“ kada je pisao „Tvrdicu“. Kao što kaže Horacije“kao pčela sa Matina koja vredno sakuplja nektar iz timijana, ja šetam kroz gustu šumu... skromno stvarajući svoje pesme pune truda“. Eto latinskog pisca: potrebno mu je cveće da bi sakupio nektar, ali proizveden med je njegovo delo, a u kvalitetu počiva njegov talenat.

Čemu pisanje? Moglo bi se pomisliti d su ciljevi autora veoma različiti, jer su lični. To je i tačno u doba Carstva. Ali, književnost republikanske epohe u većoj meri teži ka određenom cilju: veličati slavu Rima. To je, na primer, sklonost epske poezije, od Enija do Vergilija. 

Vergilijevo delo, Bukolike ili Ekloge tj. Pastirske pesme

Pisanje je ispunjavanje moralnog zahteva. Uostalom, uzeti reč je dokaz moralnosti. Govornik može da bude samo čestit čovek, to Ciceron ponavlja posle Katona. Istoričar, kao i pesnik, ima zadatak da izgradi pamćenje Rima i čini se da klesanje res gestae u mermeru, ili njihovo ispisivanje na papirusu, predstavljaju jedinu zaštitu od zaborava. Paradoksalno, moćnici Republike koji preziru poeziju i ne bi da se kompromituju zadirkujući Muzu, veoma vode računa d u svojoj sviti imaju jednog pesnika koji će da opeva njihove zasluge (laus).

Ipak, ako bismo se zadržali samo na ovih nekoliko razmatranja o pisanju, stvorili bismo pogrešnu predstavu o latinskoj književnosti. Jer, u Rimu, pisanje je (zaista!) i... usmeno. Književnost je zabeležena na papirus samo za potomstvo. Dok se stvara, književnost je živa i ne može bez govora. Autor diktira svoje delo i, ukoliko želi da ispravi nešto, traži od svog roba-sekretara da mu ponovo pročita napisano. Tekst prolazi kroz uši. Akcenat, ritam i kadence imaju suštinski značaj za kompoziciju. Neophodno je da deluje magija zvuka. Sećamo se kakvo je mesto u svakodnevnom životu imala reč na Forumu. Treba čak govoruti o muzici. Govori su više pevani nego izgovarani, a u prvo vreme i uz zvuk frule, koji je davao ton. Govornik mora da uvežbava svoj glas, kontroliše disanje, razvija pluća vezbajući sa teretom na grudima... potrebno je da je dobrog zdravlja. Vergilije je, na primer, morao da odustane od advokature jer nije imao dovoljno snažan glas. Rimljanin je rođeni glumac, a čitav Rim je pozornica: od večere u trpezariji, do politike na Forumu, od pogrebne povorke koja prati posmrtne ostatke rođaka, do organizovanja verskog praznika. 

Ciceron drži govor u Senatu

Književnost, tako, dobija teatralnu dimenziju. Delo najpre postoji samo ako je izgovoreno. To se jasno vidi i u doba Carstva, sa običajem javnog čitanja. Čim neko nešto napiše, okupi malo društvo, da bi očarao njihove uši. I čuo pohvale! Kako kritikovati pseudoautora, kad ćemo ga sledeći put pozvati da čuje naše delo? Književnost je postala naporan mondenski kuluk (to su recitationes).

Tako ta urođena sklonost prema spektaklu objašnjava ulogu koju je muzika imala u latinskim tekstovima. Daleko smo od trapavih autora, kakvim ih nam određena tradicija prikazuje, jer mi više ne umemo da čujemo latinski. Taj hendikep nam uskraćuje život jednog jezika, glas jedne književnosti.

Obedovanje u Starom Rimu

Stari Rimljani započinjali su dan prilično jakim doručkom, ientaculum. Odrasli su jeli ostatke od večere – jaja, sir, masline, hleb, med – a deca mleko i slatke ili slane hlebčiće.Tek se nakon prvog dnevnog obroka pristupalo svakodnevnim obavezama. Bez obzira kad je “započeo dan”, čovek bi u gradu najpre odlazio na Forum – da proćaska, do javnih službi kako bi obavio neke posliće, do tržnice, suda, kupatila. Ljudi na selu dan bi započinjali raznovrsnim poslovima u polju ili na njivi, ili pak poslovima upravljanja imanjem.

No, u podne bi svi Rimljani napravili pauzu za ručak, prandium. Koliko god da je to bio važan obrok, nije ni izdaleka imao značaj kakav danas ima. U gradu su taj obrok Rimljani jeli “s nogu”, čak i oni koji su se vraćali kući da ručaju, izuzimajući, naravno, one koji bi tek tada ustajali. Većina Rimljana bi tada čalabrcnula u nekoj od usputnih tavern, ili bi kupila koji usputni zalogaj od brojnih uličnih prodavaca “brze hrane”.

Dobro očuvana slika iz Pompeje prikazuje čoveka koji kupuje hleb sa tezge

Porastom životnog standard i rimske moći, rastao je brojiI značaj raznovrsnih pogodnosti koje je sebi i prosečan građanin rimske imperije mogao da priušti. Tako su kupatila počela da niču u svim gradskim centrima, kako u onim većim, tako i u manjim. Bili su to naročiti zdravstveno-rekreativni klubovi sa širokom lepezom ponude, od neprocenjivog značaja za status građana u društvu, za njihove poslovne kontakte i politički ugled. Kako se onde okupljao veliki broj ljudi – radi vežbanja, osveženja, masaže ili tek “čašice razgovora” – gazed okolnih aščinica trljale su ruke pune posla, neki su slali i konobare da goste usluže u kupatilu, a oni preduzimljivi otvaraki su čelabrc-bar i u samom kupatilu. Još je Seneka Filozof pisao o kolačaru, kobasičaru i poslastičaru koji su “vrebali izgladnelu” rimsku gospodu.

U sumrak, porodica se okupljala za najvažniji obrok u toku dana – večeru – cena ili coena – kompletan i najobimniji obrok. U najstarija vremena Rimljani su uglavnom jeli čorbe i kaše od zrnevlja ili legume, mleko, sir, sveže ili sušeno voće, masline i povremeno, meso. Kako su izvori hrane postajali raznovrsniji, a ukus prefinjeniji, dešavale su se značajnije promene u ishrani Rimljana. Čorbe ili kuvane cerealije zamenili su hleb i meso iako je meso još uvek predstavljalo luksuz za siromašnije stanovništvo. Bilo šta da se nalazilo na jelovniku, ovaj obrok je okupljao celu porodicu, a u bogatijim kućama podrazumevao je i prisustvo gostiju za trpezom. Tako je cena postepeno prerastala u convivium – gozbu sa tačno propisanim brojem i redosledom jela. Počinjalo se sa predjelom gustum, gustatio, promulsis, za kojim je sledilo glavno jelo  mensa prima ili caput cenae i desert mensa secunda. Zvao se još i bellaria i mensa pomorum, jer se za desert često jelo voće, što znači da se od rimskog doba do danas, barem u redosledu jela, nije ništa promenilo.

Rimljani su sa desert često jeli voće (freska iz Pompeje)

 Međutim, u zavisnosti od vrste večere, okupljenih gozbenika, povoda,… postajao je širok dijapazon gozbi. Tako su se za državnom trpezom održavali zvanični prijemi, a po uglednijim kućama privatni banketi, iz određenih razloga, sa naročitim povodom i od posebnog značaja – cena auguralis (augurska), cena pontificalis (prvosveštenička), cena Capitolina (kapitolska), cena Persica (persijska: verovatno gozba od  persijskih začina, namirnica ili nekog drugog persijskog sadržaja), cena Sibaritica (sibariska: verovatno gozba sa namirnicama sa ostrva Sibarisa), cena Campanae (kampanijska; takođe geografski pojam: Kampanija), cena cerealis (Cererina ili žitna), cena triumfalis (trijumfalna), kao i neke gotovo neprevodive, poput cena saliaris, cena polinctura. Postojale su i manje zvanične gozbe, ali sa naročitim sadržajem: cena philosophica, cena platonica, cena laconica, cena rustica, cena cynica; ili sa specifičnim povodom: cena Hecates (u čast podzemne boginje čarolija i carstva duhova), cena novendialis (gozba devetog dana od pokoja, kada je propisan još topao pokojnikov pepeo; ali ima i onih običnijih: cena terrestris (vegetarijanska), cena deum (gozba sa domaćim jelima), cena saturnia (gozba bez uvoznih jela i inostranih specijaliteta), kao i cena dapsilis, cena pellocibilis, cena uncta, cena epularis, cena regalis,… sve manje-više raskošne gozbe, sa kojima se ni u kom slučaju ne završava spisak latinskih imena za večeru gozbu, a njihov varijetet samo dokazuje koliko su u antici ozbiljno shvatali hranu, i sa koliko pažnje i posvećenosti su pripremani obroci.

Triklinijum, gde su Rimljani obedovali